Rusija na Balkanu

Nadnaravno je delovala scena u kojoj novinarka francuske nacionalne televizije nakon obraćanja predsednika Francuske i Srbije povodom sklapanja posla vrednog gotovo tri milijarde dolara pita kakve su garancije da Srbija neće Rusiji proslediti tehnologiju „rafala”. Ovo je samo jedna ilustracija raširenog stereotipa da je Srbija produžena ruka Rusije na Balkanu.

Stereotipi, inače, imaju osobinu da se nameću kao samorazumljive istine, makar prkosile činjenicama. Stereotip o Srbima kao malim Rusima brižljivo je negovan u periodu nakon raspada Jugoslavije. U njegovoj izgradnji i širenju učestvovali su ponajviše političari iz okruženja i njihovi lobisti koji su od donosioca odluka na Zapadu tražili da se oštro i bez odlaganja obračunaju sa Srbijom, a čini se da ni u Moskvi nisu imali ništa protiv jačanja takvih predrasuda.

Naravno, Rusija, kao i svaka druga velika sila, pokušava i trudi se da svoj uticaj proširi gde god je to moguće i na različite načine. Pa ipak, u tom smislu, postavljaju se, između ostalog, pitanja šta su ciljevi i koje su metode širenja uticaja, ali i koji su razlozi da neka zemlja bude podložna tim uticajima.

U zapadnim medijima obično se smatra da su konkretni ciljevi Rusije u balkanskim zemljama jačanje nacionalističkih stranaka i usporavanje njihovih evroatlantskih integracija. Ovo je manje-više, čak i u akademskoj javnosti, prihvaćeno kao neupitna stvar. No, kad bi se oni koji na takav način razmišljaju malo više zamislili, videli bi dve činjenice koje dovode u pitanje ovu tezu. Prvo, plima nacionalizma raste u svim evropskim zemljama, tako da je besmisleno njegovo jačanje u bilo kojoj zemlji povezivati s ruskim uticajem. Razlozi koji utiču na jačanje nacionalističkih i suverenističkih osećanja poslednjih decenija imaju više veze s neispunjenim obećanjima zapadnih globalista nego s ruskom propagandom. Slično stoji stvar i s evrointegracijama. Optuživati Rusiju za usporavanje evrointegracija u situaciji kad iz Evrope svakodnevno stižu poruke da je unija umorna od proširenja deluje kao da Rusija naliva vodu na EU vodenicu.

Promišljeniji zapadni analitičari stoga smatraju da Rusija veoma dobro zna da ne može da ostvari svoju hegemoniju na Balkanu, pa simuliranjem zainteresovanosti za Balkan skreće pažnju Zapada s onoga što jeste pravi ruski interes, a to je dominacija u sopstvenom okruženju.

U sklopu ove priče posebno se apostrofira navodni povratak Rusije na Balkan u eri Putina i svesrdna pomoć koju mu u tom naumu pruža Aleksandar Vučić. Treba, međutim, reći da Rusija nikad nije ni odlazila s Balkana. Dovoljno je pogledati sva značajna politička dokumenta koja se odnose na sukobe na tlu bivše Jugoslavije, pa videti da je u njihovoj izradi učestvovala ili ih je na ovaj ili onaj način podržala i Rusija. To svedoči o ruskom prisustvu na Balkanu i tokom poslednje decenije prošlog veka, kad je Rusija bila ekonomski i politički najslabija. Dakle, ona se nije vratila na Balkan u eri Putina, već je unekoliko samo promenila načine i sredstva kojima je tu prisutna. Kad je povukla svoje trupe iz međunarodnih snaga raspoređenih na KiM i BiH, gotovo istovremeno je proširila svoju ekonomsku i energetsku prisutnost u svim balkanskim zemljama, računajući i one koje su članice EU. Srbija u tom smislu, dakle, nije bila nikakav izuzetak. Jedino što je u vezi sa Srbijom bilo specifično jeste činjenica da je Rusija kao stalna članica SB UN zaobiđena, a videćemo i zašto, u odluci NATO-a da napadne SR Jugoslaviju. To je za Moskvu nesumnjivo bila crvena signalna lampica da Zapad pokušava da Rusiju isključi iz planova za (pre)uređenje sveta.

Kad je o Vučićevom vazalstvu reč, treba podsetiti da je najvažnije akvizicije u energetskom i bankarskom sektoru Rusija ostvarila pre nego što je on postao centralna politička figura, pa je i taj argument besmislen. No, uprkos svojoj manjkavosti, on se uporno ponavlja, posebno od strane političara iz regiona i njihovih inostranih mentora.

Spremnost neke zemlje i njenih političara da prihvate strani uticaj, osim u izuzetnim slučajevima, obrnuto je srazmerna njenoj veličini i snazi. To se pokazuje i na primeru Balkana. Upravo ekonomski i politički najslabije zemlje najviše su podložne stranim uticajima. Razlozi leže u siromaštvu, a uslovi koji tome pogoduju vezani su za neobrazovanost stanovništva i koruptivnost političkih elita. Ipak, ključni razlog je to što sve zemlje pokušavaju da svoje parcijalne nacionalne interese ostvare uz pomoć velikih sila, koje im u izgled stavljaju upravo ostvarenje nacionalnih snova. Na primeru bivše Jugoslavije pokazalo se kako podsticanje nacionalizma i pomoć na ostvarenju nacionalnih ciljeva predstavlja moćnu polugu Zapada u pridobijanju lojalnosti malih balkanskih naroda.

No, pridobijanje jednih znači istovremeno gubitak poverenja kod drugih. Usmereni jedni protiv drugih, mali balkanski narodi čine čitav region nestabilnim. Deklarativna tvrdnja Zapada da, za razliku od Rusije, želi mir i stabilnost na Balkanu, samo je delimično tačna. Tačno je da svaka hegemona sila želi stabilnost i mir na prostoru koji kontroliše, ali ako to čini strategijom zavadi pa vladaj, takav mir i stabilnost nisu trajni.

Jugoslavija se verovatno ne bi ni raspala da nije postignut svojevrsni prećutni dogovor između Nemačke i Rusije o podeli sfera uticaja na Balkanu, odnosno u Jugoslaviji. Jasno je da u to vreme bez ruskog miga takva tektonska promena ne bi mogla da se dogodi. Rusija je, što bi narod rekao, trgovala srpskim znojem i krvlju prolivenom u dva svetska rata. S pravom ili ne, Rusi su smatrali da su podjednako zaslužni za srpske dobitke na bojnom polju, pa da ih mogu mirne duše krčmiti. Račun je, međutim, pravljen bez Ujka Sema, a kad se krčmar zapitao koliki je njegov deo, stvari su se promenile. Promenama koje su usledile nedugo nakon agresije NATO-a Rusija je izgubila svoj deo pogače. Zato ne treba da čudi da je Srbija u novi vek zakoračila samo taktički vezana za Rusiju, ali je strateški orijentisana prema Zapadu i pristupanju EU. Zbog toga niko ne treba da žali niti da se ljuti. Uprkos značaju meke moći, ona služi samo da normalizuje ono što postigne tvrda moć.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista