Русија на Балкану

Наднаравно је деловала сцена у којој новинарка француске националне телевизије након обраћања председника Француске и Србије поводом склапања посла вредног готово три милијарде долара пита какве су гаранције да Србија неће Русији проследити технологију „рафала”. Ово је само једна илустрација раширеног стереотипа да је Србија продужена рука Русије на Балкану.

Стереотипи, иначе, имају особину да се намећу као саморазумљиве истине, макар пркосиле чињеницама. Стереотип о Србима као малим Русима брижљиво је негован у периоду након распада Југославије. У његовој изградњи и ширењу учествовали су понајвише политичари из окружења и њихови лобисти који су од доносиоца одлука на Западу тражили да се оштро и без одлагања обрачунају са Србијом, а чини се да ни у Москви нису имали ништа против јачања таквих предрасуда.

Наравно, Русија, као и свака друга велика сила, покушава и труди се да свој утицај прошири где год је то могуће и на различите начине. Па ипак, у том смислу, постављају се, између осталог, питања шта су циљеви и које су методе ширења утицаја, али и који су разлози да нека земља буде подложна тим утицајима.

У западним медијима обично се сматра да су конкретни циљеви Русије у балканским земљама јачање националистичких странака и успоравање њихових евроатлантских интеграција. Ово је мање-више, чак и у академској јавности, прихваћено као неупитна ствар. Но, кад би се они који на такав начин размишљају мало више замислили, видели би две чињенице које доводе у питање ову тезу. Прво, плима национализма расте у свим европским земљама, тако да је бесмислено његово јачање у било којој земљи повезивати с руским утицајем. Разлози који утичу на јачање националистичких и суверенистичких осећања последњих деценија имају више везе с неиспуњеним обећањима западних глобалиста него с руском пропагандом. Слично стоји ствар и с евроинтеграцијама. Оптуживати Русију за успоравање евроинтеграција у ситуацији кад из Европе свакодневно стижу поруке да је унија уморна од проширења делује као да Русија налива воду на ЕУ воденицу.

Промишљенији западни аналитичари стога сматрају да Русија веома добро зна да не може да оствари своју хегемонију на Балкану, па симулирањем заинтересованости за Балкан скреће пажњу Запада с онога што јесте прави руски интерес, а то је доминација у сопственом окружењу.

У склопу ове приче посебно се апострофира наводни повратак Русије на Балкан у ери Путина и свесрдна помоћ коју му у том науму пружа Александар Вучић. Треба, међутим, рећи да Русија никад није ни одлазила с Балкана. Довољно је погледати сва значајна политичка документа која се односе на сукобе на тлу бивше Југославије, па видети да је у њиховој изради учествовала или их је на овај или онај начин подржала и Русија. То сведочи о руском присуству на Балкану и током последње деценије прошлог века, кад је Русија била економски и политички најслабија. Дакле, она се није вратила на Балкан у ери Путина, већ је унеколико само променила начине и средства којима је ту присутна. Кад је повукла своје трупе из међународних снага распоређених на КиМ и БиХ, готово истовремено је проширила своју економску и енергетску присутност у свим балканским земљама, рачунајући и оне које су чланице ЕУ. Србија у том смислу, дакле, није била никакав изузетак. Једино што је у вези са Србијом било специфично јесте чињеница да је Русија као стална чланица СБ УН заобиђена, а видећемо и зашто, у одлуци НАТО-а да нападне СР Југославију. То је за Москву несумњиво била црвена сигнална лампица да Запад покушава да Русију искључи из планова за (пре)уређење света.

Кад је о Вучићевом вазалству реч, треба подсетити да је најважније аквизиције у енергетском и банкарском сектору Русија остварила пре него што је он постао централна политичка фигура, па је и тај аргумент бесмислен. Но, упркос својој мањкавости, он се упорно понавља, посебно од стране политичара из региона и њихових иностраних ментора.

Спремност неке земље и њених политичара да прихвате страни утицај, осим у изузетним случајевима, обрнуто је сразмерна њеној величини и снази. То се показује и на примеру Балкана. Управо економски и политички најслабије земље највише су подложне страним утицајима. Разлози леже у сиромаштву, а услови који томе погодују везани су за необразованост становништва и коруптивност политичких елита. Ипак, кључни разлог је то што све земље покушавају да своје парцијалне националне интересе остваре уз помоћ великих сила, које им у изглед стављају управо остварење националних снова. На примеру бивше Југославије показало се како подстицање национализма и помоћ на остварењу националних циљева представља моћну полугу Запада у придобијању лојалности малих балканских народа.

Но, придобијање једних значи истовремено губитак поверења код других. Усмерени једни против других, мали балкански народи чине читав регион нестабилним. Декларативна тврдња Запада да, за разлику од Русије, жели мир и стабилност на Балкану, само је делимично тачна. Тачно је да свака хегемона сила жели стабилност и мир на простору који контролише, али ако то чини стратегијом завади па владај, такав мир и стабилност нису трајни.

Југославија се вероватно не би ни распала да није постигнут својеврсни прећутни договор између Немачке и Русије о подели сфера утицаја на Балкану, односно у Југославији. Јасно је да у то време без руског мига таква тектонска промена не би могла да се догоди. Русија је, што би народ рекао, трговала српским знојем и крвљу проливеном у два светска рата. С правом или не, Руси су сматрали да су подједнако заслужни за српске добитке на бојном пољу, па да их могу мирне душе крчмити. Рачун је, међутим, прављен без Ујка Сема, а кад се крчмар запитао колики је његов део, ствари су се промениле. Променама које су уследиле недуго након агресије НАТО-а Русија је изгубила свој део погаче. Зато не треба да чуди да је Србија у нови век закорачила само тактички везана за Русију, али је стратешки оријентисана према Западу и приступању ЕУ. Због тога нико не треба да жали нити да се љути. Упркос значају меке моћи, она служи само да нормализује оно што постигне тврда моћ.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа