Uzbudljivo prepoznavanje sopstvene pripadnosti

Venecija, Lido – Seoski dečaci, braća blizanci Zoran i Ludovik Bukerma (1992) rano su se otisnuli u veliki svet, otišli u Pariz gde su završili filmsku školu pod pokroviteljstvom Lika Besona, i takođe rano počeli da snimaju filmove. Ne što su tako hteli, već što su morali.

Posle uspeha filma „Tedi” pre neku godinu na Kanskom festivalu, braća Bukerma se sada takmiče za „Zlatnog lava” na 81. Venecijanskom festivalu, rame uz rame sa mnogim poznatim i priznatim svetskim autorima, i to sa adaptacijom romana „Deca njihova za njima” Nikole Matjea, dobitnika Gonkurove nagrade. Njihov istoimeni film obradovaće obožavaoce Matjeovog romana, a gledaoce možda i podstaći da ga posle filma pročitaju...

Kako vas dvojica funkcionišete zajedno tokom rada na filmu, da li jedan od vas ipak „šefuje”?

Zoran: Ne, ne, nema šefa (smeh)! Mi smo navikli na to da jedan drugom čitamo misli i da kada jedan počne da govori ovaj drugi tačno zna šta će biti rečeno. Mi zapravo nemamo teoriju o tome da kao blizanci treba zajedno da snimamo filmove, ali nekako uvek zajedno i pišemo, pa zajedno i režiramo. Ponekad kada neko od nas napiše scenu onda je drugi ponovo pročita i možda malo ispravi. A na setu radimo zajedno, obojica razgovaramo sa glumcima, sa snimateljem i zajedno gledamo u kontrolni ekran. Tako smo valjda navikli.

Ime Zoran je uobičajeno u Srbiji, imate li kakve veze sa mojom zemljom?

Zoran: Ne, ali je priča zanimljiva. Moj otac je bio veliki fan fudbalskog kluba iz Bordoa i tamo je igrao francuski fudbaler sa imenom Zoran čija je baka bila negde iz Jugoslavije. Tako sam ja po njemu dobio ime.

Šta nam možete reći o knjizi po kojoj je nastao vaš film?

Ludovik: Istoimeni roman Nikole Matjea bio je veoma čitan i prodavan i veoma voljen od francuskih čitalaca. Taj roman je velikodušan u načinu na koji je napisan, takođe je emotivan u priči o adolescenciji. Kada smo ga pročitali, iako pripadamo mlađoj generaciji, osetili smo se veoma povezani sa junacima romana i samom radnjom. Odrasli smo na selu, ali je očigledno da ne morate biti iz istog okruženja kao književni junaci da biste se uživeli u roman i u priče o prvoj ljubavi i muzici.

Zoran: Pripadamo nekako istom okruženju kao Antoni, Matjeov junak, iako nismo odrastali na mestu u kojem postoje fabrike pa da nam rad u fabrici bude unapred zapisana budućnost. Antoni shvata da pripada nižoj društvenoj klasi, na drugoj strani žive drugačiji ljudi, a tu ga čeka i ljubav, ali i drama života. Za razliku od njega nas dvojica uživali smo prilično veliku sigurnost u tim njegovim tinejdžerskim godinama.

Matjeov junak je pripadnik prve generacije koja neće raditi u fabrici, društvene okolnosti se menjaju?

Ludovik: Da, promene su tokom devedesetih u Francuskoj, ali i svugde bile dramatične. Nemate perspektivu fabrike kao budućeg posla, a ujedno ste prva generacija koja je okusila i podele unutar iste društvene klase. U vreme kada očevi Antonija i Hasana rade zajedno u fabrici, postojala je solidarnost među radnicima, a novonastale društvene i ekonomske okolnosti dovele su do toga da se fabrike zatvaraju, da je solidarnost nestala i da se stvorio ogroman rascep između francuskih i radnika imigrantskog porekla. Stvoren je taj veštački rascep između dve kategorije radnika, a danas je on u ovom novom veku sve veći i veći.

I Matjeovi i vaši junaci nekako na kraju shvate da dolaze iz istog sveta?

Zoran: Da i zato je Matjeova knjiga vanvremenska i naš film je vanvremenski. Mladi ljudi danas mogu da kažu: „Da, znam, ovo je moj problem, moj svakodnevni problem.”  I nove generacije mogu da se prepoznaju i sažive sa ovom filmskom pričom, iako je junak pripadnik poslednje generacije bez interneta.

Ludovik: U periodu devedesetih kreirano je društvo kakvo danas imamo: nema više fabrika, postoji rasizam koji je nekako veštački, pripadnici iste društvene klase bore se međusobno, mladi su i dalje nezadovoljni, sve više okrenuti sebi, internetu i mobilnim ekranima.

Napustili ste vaše rodno selo rano da biste otišli u Pariz da se školujete, trebalo je preživeti?

Zoran: O, da, nije bilo lako. Bilo je izuzetno skupo, a mi nismo imali novca.

Kako ste se snalazili?

Ludovik: Paralelno sam uz studije radio nekoliko meseci u prodavnici, ali sam bio toliko loš u tome da sam u 19. godini odmah dobio otkaz. Onda smo upisali filmsku školu i dobili pravo na neku državnu stipendiju za studente čiji roditelji nemaju novca.

Zoran: Dobijali smo oko petsto evra, što nije bilo dovoljno, pa smo odmah počeli da radimo kratke, male filmove od kojih smo preko društvenih mreža ponešto i zarađivali, a i radili smo posle časova gde smo stizali. Tako smo preživljavali. Da nismo odmah počeli da radimo na filmovima ko zna kada bi posle studija uopšte počela naša karijera. I da li bismo uopšte dobili priliku.

Rođeni ste 1992. godine. Koliko uopšte pamtite devedesete, slike i muziku iz tog vremena?

Zoran: Bili smo mali da bismo imali neke velike i važne uspomene na devedesete. U filmu nismo hteli da ih fetišizujemo, želeli smo da budemo realni. Za evociranje tog vremena koristili smo mnogo fotografija sa ovih prostora, čak i naše porodične fotografije i pre početka snimanja imali smo potpuno spreman storibord.

Storibord u vidu slika i crteža? Ko je od vas dvojice talentovaniji crtač?

Ludovik:  Uvek crtamo zajedno. Nismo nešto posebno talentovani slikari, ali pokušavamo da napravimo efikasne crteže, dovoljno jasne da bi ih naš tim i direktor fotografije razumeo. Ima tu mnogo anksioznosti, pa volimo da stavimo stvari na papir kako bismo bili sigurni da će se to tako na snimanju i dogoditi.

Preletači preko crvenog tepiha

Venecija, Lido – Redovni čitaoci „Politike” već znaju da 81. Mostra protiče u znaku žurnalističke pobune i peticije koja je naišla na odjek u svim svetskim medijima, a tiče se nemogućnosti pristupa holivudskim zvezdama koje su, posle prošlogodišnjeg štrajka, ponovo pohrlile na Lido. Anđelina Džoli, Nikol Kidman, Kejt Blančet, Džulijan Mur, Tilda Sinton, Danijel Krejg,Bred Pit, Džordž Kluni, a učiniće to večeras i Ledi Gaga i Hoakin Finiks, samo su protrčavali crvenim tepihom, poklonili se publici, samo pojedini su bili i na konferenciji za medije i to je bilo sve, iako su ovde zvanično zbog filmova u kojima igraju. Intervjua sa njima nema, a peticija ovde prisutnih novinara sadrži između ostalog i naznaku da bi „i filmovi i autori i glumci u budućnosti mogli biti bojkotovani ukoliko ne budu dostupni medijima što o njima pišu i da bi bojkot mogao da se odnosi i na same festivale na kojima su oni prisutni...”

Upitan javno za mišljenje o novonastaloj situaciji umetnički direktor Venecijanskog festivala Alberto Barbera je rekao: „Svestan sam problema, ali on je u velikoj meri van naše kontrole. Ovo je sasvim novo za nas, ali bojim se da će to postati samo još veći problem u budućnosti. Neke velike kompanije prolaze kroz velike promene i možda će biti teško ubediti filmske studije da se vrate na ono kako je pre bilo. Ne samo da studiji ne žele da traže od glumaca i reditelja da provode toliko vremena razgovarajući sa medijima, već postoji i faktor troškova s tim povezanih kao što su: iznajmljivanje prostora, opreme, smeštaja  talenata na duže vreme i slično. Mislim da je ovo deo kolateralne štete nastale usled transformacionih promena unutar američke filmske industrije. Pokušaću posle festivala da razgovaram sa njima i da nekako pomognem u pronalaženju rešenja, ali mislim da neće biti lako.”

Venecijanski festival na kojem se tradicionalno objavljuje trka za predstojeće „Oskare”, hteo to ili ne, pokazao nam je da nam je stigla budućnost, bar što se pristupa holivudskim talentima tiče. Srećom, film nije samo američki. Film pripada i svim drugim delovima sveta, pa su tako za intervjue dostupni i ovde prisutni svi francuski, italijanski, nemački, norveški, azijski, afrički i latinoamerički autori i protagonisti. Biće sada u medijima više mesta za njih.