Узбудљиво препознавање сопствене припадности

Венеција, Лидо – Сеоски дечаци, браћа близанци Зоран и Лудовик Букерма (1992) рано су се отиснули у велики свет, отишли у Париз где су завршили филмску школу под покровитељством Лика Бесона, и такође рано почели да снимају филмове. Не што су тако хтели, већ што су морали.

После успеха филма „Теди” пре неку годину на Канском фестивалу, браћа Букерма се сада такмиче за „Златног лава” на 81. Венецијанском фестивалу, раме уз раме са многим познатим и признатим светским ауторима, и то са адаптацијом романа „Деца њихова за њима” Николе Матјеа, добитника Гонкурове награде. Њихов истоимени филм обрадоваће обожаваоце Матјеовог романа, а гледаоце можда и подстаћи да га после филма прочитају...

Како вас двојица функционишете заједно током рада на филму, да ли један од вас ипак „шефује”?

Зоран: Не, не, нема шефа (смех)! Ми смо навикли на то да један другом читамо мисли и да када један почне да говори овај други тачно зна шта ће бити речено. Ми заправо немамо теорију о томе да као близанци треба заједно да снимамо филмове, али некако увек заједно и пишемо, па заједно и режирамо. Понекад када неко од нас напише сцену онда је други поново прочита и можда мало исправи. А на сету радимо заједно, обојица разговарамо са глумцима, са сниматељем и заједно гледамо у контролни екран. Тако смо ваљда навикли.

Име Зоран је уобичајено у Србији, имате ли какве везе са мојом земљом?

Зоран: Не, али је прича занимљива. Мој отац је био велики фан фудбалског клуба из Бордоа и тамо је играо француски фудбалер са именом Зоран чија је бака била негде из Југославије. Тако сам ја по њему добио име.

Шта нам можете рећи о књизи по којој је настао ваш филм?

Лудовик: Истоимени роман Николе Матјеа био је веома читан и продаван и веома вољен од француских читалаца. Тај роман је великодушан у начину на који је написан, такође је емотиван у причи о адолесценцији. Када смо га прочитали, иако припадамо млађој генерацији, осетили смо се веома повезани са јунацима романа и самом радњом. Одрасли смо на селу, али је очигледно да не морате бити из истог окружења као књижевни јунаци да бисте се уживели у роман и у приче о првој љубави и музици.

Зоран: Припадамо некако истом окружењу као Антони, Матјеов јунак, иако нисмо одрастали на месту у којем постоје фабрике па да нам рад у фабрици буде унапред записана будућност. Антони схвата да припада нижој друштвеној класи, на другој страни живе другачији људи, а ту га чека и љубав, али и драма живота. За разлику од њега нас двојица уживали смо прилично велику сигурност у тим његовим тинејџерским годинама.

Матјеов јунак је припадник прве генерације која неће радити у фабрици, друштвене околности се мењају?

Лудовик: Да, промене су током деведесетих у Француској, али и свугде биле драматичне. Немате перспективу фабрике као будућег посла, а уједно сте прва генерација која је окусила и поделе унутар исте друштвене класе. У време када очеви Антонија и Хасана раде заједно у фабрици, постојала је солидарност међу радницима, а новонастале друштвене и економске околности довеле су до тога да се фабрике затварају, да је солидарност нестала и да се створио огроман расцеп између француских и радника имигрантског порекла. Створен је тај вештачки расцеп између две категорије радника, а данас је он у овом новом веку све већи и већи.

И Матјеови и ваши јунаци некако на крају схвате да долазе из истог света?

Зоран: Да и зато је Матјеова књига ванвременска и наш филм је ванвременски. Млади људи данас могу да кажу: „Да, знам, ово је мој проблем, мој свакодневни проблем.”  И нове генерације могу да се препознају и саживе са овом филмском причом, иако је јунак припадник последње генерације без интернета.

Лудовик: У периоду деведесетих креирано је друштво какво данас имамо: нема више фабрика, постоји расизам који је некако вештачки, припадници исте друштвене класе боре се међусобно, млади су и даље незадовољни, све више окренути себи, интернету и мобилним екранима.

Напустили сте ваше родно село рано да бисте отишли у Париз да се школујете, требало је преживети?

Зоран: О, да, није било лако. Било је изузетно скупо, а ми нисмо имали новца.

Како сте се сналазили?

Лудовик: Паралелно сам уз студије радио неколико месеци у продавници, али сам био толико лош у томе да сам у 19. години одмах добио отказ. Онда смо уписали филмску школу и добили право на неку државну стипендију за студенте чији родитељи немају новца.

Зоран: Добијали смо око петсто евра, што није било довољно, па смо одмах почели да радимо кратке, мале филмове од којих смо преко друштвених мрежа понешто и зарађивали, а и радили смо после часова где смо стизали. Тако смо преживљавали. Да нисмо одмах почели да радимо на филмовима ко зна када би после студија уопште почела наша каријера. И да ли бисмо уопште добили прилику.

Рођени сте 1992. године. Колико уопште памтите деведесете, слике и музику из тог времена?

Зоран: Били смо мали да бисмо имали неке велике и важне успомене на деведесете. У филму нисмо хтели да их фетишизујемо, желели смо да будемо реални. За евоцирање тог времена користили смо много фотографија са ових простора, чак и наше породичне фотографије и пре почетка снимања имали смо потпуно спреман сториборд.

Сториборд у виду слика и цртежа? Ко је од вас двојице талентованији цртач?

Лудовик:  Увек цртамо заједно. Нисмо нешто посебно талентовани сликари, али покушавамо да направимо ефикасне цртеже, довољно јасне да би их наш тим и директор фотографије разумео. Има ту много анксиозности, па волимо да ставимо ствари на папир како бисмо били сигурни да ће се то тако на снимању и догодити.

Прелетачи преко црвеног тепиха

Венеција, Лидо – Редовни читаоци „Политике” већ знају да 81. Мостра протиче у знаку журналистичке побуне и петиције која је наишла на одјек у свим светским медијима, а тиче се немогућности приступа холивудским звездама које су, после прошлогодишњег штрајка, поново похрлиле на Лидо. Анђелина Џоли, Никол Кидман, Кејт Бланчет, Џулијан Мур, Тилда Синтон, Данијел Крејг,Бред Пит, Џорџ Клуни, а учиниће то вечерас и Леди Гага и Хоакин Финикс, само су протрчавали црвеним тепихом, поклонили се публици, само поједини су били и на конференцији за медије и то је било све, иако су овде званично због филмова у којима играју. Интервјуа са њима нема, а петиција овде присутних новинара садржи између осталог и назнаку да би „и филмови и аутори и глумци у будућности могли бити бојкотовани уколико не буду доступни медијима што о њима пишу и да би бојкот могао да се односи и на саме фестивале на којима су они присутни...”

Упитан јавно за мишљење о новонасталој ситуацији уметнички директор Венецијанског фестивала Алберто Барбера је рекао: „Свестан сам проблема, али он је у великој мери ван наше контроле. Ово је сасвим ново за нас, али бојим се да ће то постати само још већи проблем у будућности. Неке велике компаније пролазе кроз велике промене и можда ће бити тешко убедити филмске студије да се врате на оно како је пре било. Не само да студији не желе да траже од глумаца и редитеља да проводе толико времена разговарајући са медијима, већ постоји и фактор трошкова с тим повезаних као што су: изнајмљивање простора, опреме, смештаја  талената на дуже време и слично. Мислим да је ово део колатералне штете настале услед трансформационих промена унутар америчке филмске индустрије. Покушаћу после фестивала да разговарам са њима и да некако помогнем у проналажењу решења, али мислим да неће бити лако.”

Венецијански фестивал на којем се традиционално објављује трка за предстојеће „Оскаре”, хтео то или не, показао нам је да нам је стигла будућност, бар што се приступа холивудским талентима тиче. Срећом, филм није само амерички. Филм припада и свим другим деловима света, па су тако за интервјуе доступни и овде присутни сви француски, италијански, немачки, норвешки, азијски, афрички и латиноамерички аутори и протагонисти. Биће сада у медијима више места за њих.