Žensko pitanje me pokreće na razmišljanje i stvaranje

Moj umetnički rad se i zasniva na izvesnoj vrsti opozicije ili otpora u odnosu na potpuno odsustvo čoveka u umetnosti danas, kaže vajarka Adriana Popović, čija će retrospektivna izložba „Ishodište” biti otvorena večeras u Domu Vojske Srbije u 19 sati. Ova priznata francuska umetnica, koja živi i radi u Parizu, dodaje u intervjuu za naš list da je njen „čovek budućnosti istinski prisutan u svom telesnom obliku”.

– To izvajano biće nosi svoju ljudskost u prošlom i sadašnjem vremenu, kao i u onom koje priželjkujem kao buduće – dodaje još Adriana Popović koja je u Velikoj galeriji Doma vojske izložila više od pedeset skulptura što prate dvadeset godina njenog rada. Među izloženim delima su „Bela ćao”, „Nepoznata zvezda”, „Korifej”, njeno viđenje čoveka budućnosti oličeno u „Poslednjem ornitantropu” i druga, a na ovoj postavci naći će se i devet radova njenog oca, slikara Ljube Popovića.

Adriana Popović je rođena u Parizu, tu je diplomirala vajarstvo, ali je stekla i master iz istorije umetnosti i arheologije, master iz geofizike i doktorat iz plastičnih umetnosti na Sorboni. Imala je devet samostalnih izložbi u Francuskoj i Tel Avivu i učestvovala je na tridesetak grupnih.

Ne izlažete često u Beogradu. Da li predstavljanje u ovom gradu na neki način doživljavate i kao kopču sa ocem, slikarom Ljubom Popovićem?

Izložba nosi naziv „Ishodište”. To imaginarno mesto, puno istinskih smernica, vrednosnih orijentira i osećaja pripadnosti – prostoru, ideji, narodu – određuje sve nas. Kao što je odredilo i mog oca, koji je taj osećaj preneo na mene. U Galeriji Doma Vojske biće izloženo i devet radova mog oca, koje sam tokom godina dobijala na poklon, tako da će posetioci moći da ostvare uvid u sve naše posebnosti, ali i sličnosti, najčešće nevidljive stvari koje nas povezuju...

Gde nalazite inspiraciju? Uznemirava li vas ovo vreme nesigurnosti u kome živimo?

Moj otac je govorio da je „umetnik sunđer koji upija svet oko sebe”. Meni su inspiracija za bavljenje umetnošću uvek bile knjige, filmovi, strip, naučna fantastika, čitava istorija umetnosti, kao i osluškivanje sveta koji nas okružuje. Postoje ti posebni susreti, rekla bih da su to „prepoznavanja” koja se dešavaju kada čitam nečiju knjigu, stojim pred nečijom slikom, gledam nečiji film... Tada poželim, pod takvim utiskom, da te autore i izvajam. Tako je nastala skulptura „Olimp de Guž” za koju sam dobila nagradu na konkursu Nacionalne skupštine Francuske. Posvećena je ženi koja je već 1791. godine bila urednik Deklaracije o pravima žena i građanki, ostavila je brojne spise u korist građanskih i političkih prava žena i ukidanja rasne diskriminacije, a zbog svojih uverenja pogubljena je giljotinom. Izvajala sam i „Amazonku malih skakavaca” posvećenu indijskoj književnici Arundati Roj.

Feminizam takođe zauzima značajno mesto u vašem radu i angažovanju?

Žensko pitanje, uslovno rečeno, pokreće me na razmišljanje, a samim tim i na stvaranje. Pročitala sam da je Aleksandar Aleksandrovič Zinovjev, govoreći o 21. veku, rekao da će taj vek biti vek žena ili ga neće biti. Na prvi pogled čini se da je o feminizmu sve već rečeno, da se situacija sa pravima žena vidno poboljšala. I jeste, u razvijenijim zemljama, ali ima još puno posla – ropstvo i dalje postoji. Ne treba zaboraviti i da je većina žena na zemlji podređena muškarcima, a taj princip uvek preti da se vrati i proširi, što nagoveštava vreme nesigurnosti. Sam termin feminizam vremenom je stekao i lošu konotaciju, tako da radije biram eko-feminizam, ne ekstremni, naravno, koji je bliži mom opredeljenju, a označava pokret što teži harmoničnom odnosu između čoveka, prirode i društva.

U taj kontekst može se svrstati i vaša skulptura „Bela ćao”. Kako je nastala?

„Bela ćao” dobar je primer koliko je vajarsko delo blisko povezano s konstrukcijama socijalnog okruženja. Često sam, tokom studija umetnosti, nailazila na pitanja profesora o problemu feminizma na mojim skulpturama, posebno o erotici i seksualnosti. Uvek sam mislila da je ta tema prilično složena za razmatranje, jer su o njoj pisali uglavnom muškarci. Biolog Dona Haravej je na taj problem ukazala tako što je iznela primer svoje uporedne studije kojom je ispitivala ponašanje majmuna. Ispostavilo se da je ona kao žena imala sasvim drugačije stavove o njihovom životu i organizaciji u odnosu na muške kolege, a ta razlika u gledištima u radovima muškaraca i žena prenosi se i na sve druge sadržaje. To saznanje mi je donelo drugačiji pristup. Kada sam počela rad na skulpturi „Bela ćao”, zaokupljale su me različite ideje: izazov u vajanju, oblikovanje pretežno muških tela, izazov u interpretaciji da ne ostanem svedena na ženu vajara koja stvara isključivo ženska tela, muška nagost kao veći tabu od ženske nagosti, modeliranje jedne muške figure, modeliranje i druge muške figure, dodavanje jednog ženskog lika, što još nije odgovarajuća poruka za posmatrača, napor da se uspostavi ravnoteža muškog i ženskog, potreba za univerzalnijom porukom, popularna pesma „Bela ćao” na radiju, italijanska antifašistička himna koja donosi ideju o zajedničkoj borbi muškaraca i žena, pozitivna slika koju odaje „Bela ćao”, asocijacija na Univerzalnu majku zaštitnicu i skulpture majki u radovima nemačke umetnice Ket Kolvic...

Kakva je danas situacija za umetnike u Francuskoj? Može li se opstati od bavljenja umetnošću?

Za razliku od vremena u kome je moj otac stvarao, kada je još i moglo da se živi od svoje umetnosti, umetnici danas često imaju dva posla. Onaj drugi je, kako bi Francuzi rekli, „posao koji te hrani”. Na svu sreću, moj drugi posao je takođe u vezi sa umetnošću. Predajem skulpturu i keramiku, a ta predavanja, prenošenje „zanata” ali i teorije umetnosti drugima, od kojih neki „zaraženi tim virusom” nastave da se i profesionalno bave umetnošću, za mene je veoma važna misija. Na pitanje da li se može opstati od bavljenja umetnošću, rekla bih da se bez bavljenja umetnošću ne može opstati.