Oronula Učiteljska škola u Negotinu

Negotin je prelep mali grad, najlepši u septembru u vreme Mokranjčevih dana i berbe grožđa. Grad sa obiljem kulturno-istorijskih spomenika, manifestacija, mnoštvom divnih i prekrasnih zdanja, bogatom tradicijom, dobrim i plemenitim ljudima koji se ponose svojim Hajduk Veljkom, najvećim našim kompozitorom Stevanom Mokranjcem, naučnikom Đorđem Stanojevićem, pesnikom Adamom Puslojićem i mnogim drugim poznatim i manje poznatim ljudima.

Negotinske ulice i sokake krase divna zdanja, kuće i građevine. Mnogi su u dobrom stanju, ali neki i nisu. Među najlepšima je zgrada Učiteljske škole, jedne od najstarijih u Srbiji. Izgrađena još 1910. godine, danas je u jako lošem stanju. Oronula fasada već nekoliko godina je u fazi totalnog propadanja. Doduše, bile su istaknute neke table o rekonstrukciji s imenima izvođača radova i drugih zaduženih za vraćanje starog sjaja, građani su se obradovali, ali od toga izgleda nema ništa, a zgrada rapidno propada. Dvorišni prostor, nekad najlepši deo parka, u više je nego jadnom stanju. Ograda je razbijena i sastavljena je od kostura nekadašnje ograde. I sve to u centralnoj gradskoj zoni.

Ne znam da li zbog toga što lokalna samouprava nema sredstava ili nije nadležna. Ili resorno ministarstvo (u zgradi funkcionišu Odeljenje Vranjskog učiteljskog fakulteta i Srednja muzička škola) ne haje za vapaje Negotinaca da se ovoj staroj lepotici ukaže pažnja u skladu s njenom renomeom. U međuvremenu, ona tiho postaje ruglo kako ne sme da bude. Na obnavljanje obavezuju hiljade svršenih učitelja, pedagoga, nastavnika, i svih onih zaslužnih koji su slavu ove škole pronosili širom Srbije.

Zgrada Učiteljske škole zaslužuje više poštovanja, ne samo zbog Negotinaca i Krajinaca, već svih građana.

Jer, Šesta Mokranjčeva rukovet „Raslo mi je badem drvo” lepše i ugodnije odjekuje uz ovo sanirano i rekonstruisano zdanje.

Siniša Stojčić