Оронула Учитељска школа у Неготину

Неготин је прелеп мали град, најлепши у септембру у време Мокрањчевих дана и бербе грожђа. Град са обиљем културно-историјских споменика, манифестација, мноштвом дивних и прекрасних здања, богатом традицијом, добрим и племенитим људима који се поносе својим Хајдук Вељком, највећим нашим композитором Стеваном Мокрањцем, научником Ђорђем Станојевићем, песником Адамом Пуслојићем и многим другим познатим и мање познатим људима.

Неготинске улице и сокаке красе дивна здања, куће и грађевине. Многи су у добром стању, али неки и нису. Међу најлепшима је зграда Учитељске школе, једне од најстаријих у Србији. Изграђена још 1910. године, данас је у јако лошем стању. Оронула фасада већ неколико година је у фази тоталног пропадања. Додуше, биле су истакнуте неке табле о реконструкцији с именима извођача радова и других задужених за враћање старог сјаја, грађани су се обрадовали, али од тога изгледа нема ништа, а зграда рапидно пропада. Дворишни простор, некад најлепши део парка, у више је него јадном стању. Ограда је разбијена и састављена је од костура некадашње ограде. И све то у централној градској зони.

Не знам да ли због тога што локална самоуправа нема средстава или није надлежна. Или ресорно министарство (у згради функционишу Одељење Врањског учитељског факултета и Средња музичка школа) не хаје за вапаје Неготинаца да се овој старој лепотици укаже пажња у складу с њеном реномеом. У међувремену, она тихо постаје ругло како не сме да буде. На обнављање обавезују хиљаде свршених учитеља, педагога, наставника, и свих оних заслужних који су славу ове школе проносили широм Србије.

Зграда Учитељске школе заслужује више поштовања, не само због Неготинаца и Крајинаца, већ свих грађана.

Јер, Шеста Мокрањчева руковет „Расло ми је бадем дрво” лепше и угодније одјекује уз ово санирано и реконструисано здање.

Синиша Стојчић