Olafu Šolcu neophodan novi „Minsk”

Nemačkom kancelaru Olafu Šolcu hitno je potreban jak politički poen. Kako na međunarodnom tako i na domaćem terenu. Najmoćnija ekonomija Evrope kao da ima sve manje daha. Najezda jeftine i sofisticirane robe sa Dalekog istoka počela je da guši ovdašnje proizvođače i u drugi plan gura čuveni „nemački kvalitet”. Rušenje gasovoda „Severni tok”, kojim je ovamo pristizao ruski gas, uvođenje ekonomskih sankcija doskorašnjem partneru, najezda imigranata sa Bliskog istoka... učinili su da zemlja koju su u orbitu vinuli kancelarka Angela Merkel i njeni prethodnici počinje da – posrće.

U nadi da je tok istorije moguće ponovo usmeriti u pravcu koji odgovara ugledu Nemačke, Šolc izlaz traži u obnavljanju mirovnih pregovora između Rusije i Ukrajine. Istini za volju, mnogi svetski političari, pa i oni sa zapadne strane Atlantika, shvataju da bi obustava ratnih operacija u zemlji Volodimira Zelenskog donela opšte olakšanje, pa i mogućnost novog svetskog sukoba svela na minimum, ali nisu svi u prilici da u tom smislu delaju u meri u kojoj bi to kancelaru donelo pozitivne poene. Pogotovo ako se ima u vidu da mu više preterano ne veruju ni oni koji su ga na to mesto izabrali.

U tom smislu Šolc se založio za održavanje nove mirovne konferencije posvećene okončanju rata u Ukrajini. Ovaj put uz obavezno učešće i Rusije. Drugim rečima, neophodno je na jednom mestu suočiti zaraćene strane, objektivno sagledati situaciju, predložiti moguća rešenja, obezbediti potpise, stisak ruke... Ali, okolnosti kazuju da to neće biti lako izvodljivo. Ukrajinski predsednik, bez mandata naroda, ma koliko bio voljan da prizna poraz i gubitak dela teritorije svoje zemlje, teško da može da bude pravi sagovornik Putinu. Nema jednaki legitimitet. To znači da bi garancije na njegov potpis morali da daju najjači svetski igrači, pre svih SAD.

Podsetimo, Zelenski je još 2022. izneo 10 uslova za okončanje rata među kojima je bio i onaj o potpunom povlačenju ruskih trupa sa teritorije njegove zemlje. Naravno, svima je bilo jasno da je takav zahtev neostvariv i da je smišljen samo kako bi privukao pažnju svetske javnosti i obezbedio dodatnu pomoć zapadnih sponzora ukrajinskog rata. I Rusija je imala svoje uslove, u tom trenutku teško ostvarive. Ali vremenom stvari su došle dotle da su i oni koji su zdušno podržavali režim u Kijevu počeli blagonaklono da gledaju na ideju o prepuštanju istočnom moćniku osvojene teritorije, uključujući i još ranije (2014) pripojeni Krim.

Najspornija ipak i dalje ostaje ideja o eventualnom članstvu Ukrajine u NATO-u. Naime, ukoliko bi se nešto takvo i desilo, ispalo bi da je zapadna vojna alijansa ostvarila svoj cilj – došla na samu rusku granicu u najvećem delu Evrope, a to bi već bio preduslov za novi veliki sukob koji bi ceo kontinent vratio nekoliko decenija unazad.

Najveći problem, međutim, predstavlja poverenje međunarodnih igrača uveliko proćerdano tzv. Minskim sporazumima iz 2014. i 2015. Potpise pod dokumente poznate pod nazivom: „Protokol o rezultatima konsultacija tročlane Kontakt grupe o zajedničkim koracima u cilju sprovođenja mirovnog plana (u to vreme) ukrajinskog predsednika Petra Porošenka i inicijativa ruskog predsednika Vladimira Putina” tada su stavili predstavnici Ukrajine, Donjecke i Luganske Narodne Republike, Rusije, Francuske i Nemačke.

Kako se ispostavilo, ovakav mir samo je omogućio Ukrajini, pojačanoj zapadnim saveznicima, da se dobro pripremi za nastupajući rat, obezbedi novo moderno naoružanje, utvrdi liniju fronta. Potpisati nešto slično u novim okolnostima, kada je rat već uzeo maha i kada se konačni pobednik naslućuje, bilo bi jednostavno – neodgovorno.

Upravo stoga inicijativa kancelara Šolca izazvala je sumnjičavo klimanje glavama. Takođe, dolazi u vreme kada su predsednička trka u SAD zahuktava do usijanja. U Vašingtonu, objektivno, za Ukrajinu trenutno, jednostavno nemaju vremena. I pored aktuelne posete Entoni Blinkena Kijevu. Sve je okrenuto dvoboju između kandidata Donalda Trampa i Kamale Haris. Uostalom, to se najbolje vidi po naslovnim stranicama tamošnjih medija sa kojih je sudbina rata na istoku Evrope bačena u drugi, pa i treći plan.

Ipak, šef nemačke vlade ne može da čeka. Izuzetno loši rezultati na izborima na istoku njegove zemlje previše opominju. Jednako kao i nedavni u Francuskoj. Raspoloženje javnog mnjenja u Evropi klizi u pravcu koji nisu želeli ni ovdašnji lideri ni njihovi sponzori iz SAD. Šolcu su, kako rekosmo, potrebni sigurni poeni. A takve je u sadašnjim okolnostima teško postići.

Neki „novi Minsk” sa već uvreženim negativnim predznakom svakako neće doneti mir „starom svetu”. U svakom slučaju ne dok o tome ključno odlučuju sa druge strane Atlantika. A kada je rat u Ukrajini u pitanju, to je nesporna činjenica.