Олафу Шолцу неопходан нови „Минск”

Немачком канцелару Олафу Шолцу хитно је потребан јак политички поен. Како на међународном тако и на домаћем терену. Најмоћнија економија Европе као да има све мање даха. Најезда јефтине и софистициране робе са Далеког истока почела је да гуши овдашње произвођаче и у други план гура чувени „немачки квалитет”. Рушење гасовода „Северни ток”, којим је овамо пристизао руски гас, увођење економских санкција доскорашњем партнеру, најезда имиграната са Блиског истока... учинили су да земља коју су у орбиту винули канцеларка Ангела Меркел и њени претходници почиње да – посрће.

У нади да је ток историје могуће поново усмерити у правцу који одговара угледу Немачке, Шолц излаз тражи у обнављању мировних преговора између Русије и Украјине. Истини за вољу, многи светски политичари, па и они са западне стране Атлантика, схватају да би обустава ратних операција у земљи Володимира Зеленског донела опште олакшање, па и могућност новог светског сукоба свела на минимум, али нису сви у прилици да у том смислу делају у мери у којој би то канцелару донело позитивне поене. Поготово ако се има у виду да му више претерано не верују ни они који су га на то место изабрали.

У том смислу Шолц се заложио за одржавање нове мировне конференције посвећене окончању рата у Украјини. Овај пут уз обавезно учешће и Русије. Другим речима, неопходно је на једном месту суочити зараћене стране, објективно сагледати ситуацију, предложити могућа решења, обезбедити потписе, стисак руке... Али, околности казују да то неће бити лако изводљиво. Украјински председник, без мандата народа, ма колико био вољан да призна пораз и губитак дела територије своје земље, тешко да може да буде прави саговорник Путину. Нема једнаки легитимитет. То значи да би гаранције на његов потпис морали да дају најјачи светски играчи, пре свих САД.

Подсетимо, Зеленски је још 2022. изнео 10 услова за окончање рата међу којима је био и онај о потпуном повлачењу руских трупа са територије његове земље. Наравно, свима је било јасно да је такав захтев неостварив и да је смишљен само како би привукао пажњу светске јавности и обезбедио додатну помоћ западних спонзора украјинског рата. И Русија је имала своје услове, у том тренутку тешко оствариве. Али временом ствари су дошле дотле да су и они који су здушно подржавали режим у Кијеву почели благонаклоно да гледају на идеју о препуштању источном моћнику освојене територије, укључујући и још раније (2014) припојени Крим.

Најспорнија ипак и даље остаје идеја о евентуалном чланству Украјине у НАТО-у. Наиме, уколико би се нешто такво и десило, испало би да је западна војна алијанса остварила свој циљ – дошла на саму руску границу у највећем делу Европе, а то би већ био предуслов за нови велики сукоб који би цео континент вратио неколико деценија уназад.

Највећи проблем, међутим, представља поверење међународних играча увелико проћердано тзв. Минским споразумима из 2014. и 2015. Потписе под документе познате под називом: „Протокол о резултатима консултација трочлане Контакт групе о заједничким корацима у циљу спровођења мировног плана (у то време) украјинског председника Петра Порошенка и иницијатива руског председника Владимира Путина” тада су ставили представници Украјине, Доњецке и Луганске Народне Републике, Русије, Француске и Немачке.

Како се испоставило, овакав мир само је омогућио Украјини, појачаној западним савезницима, да се добро припреми за наступајући рат, обезбеди ново модерно наоружање, утврди линију фронта. Потписати нешто слично у новим околностима, када је рат већ узео маха и када се коначни победник наслућује, било би једноставно – неодговорно.

Управо стога иницијатива канцелара Шолца изазвала је сумњичаво климање главама. Такође, долази у време када су председничка трка у САД захуктава до усијања. У Вашингтону, објективно, за Украјину тренутно, једноставнo немају времена. И поред актуелне посете Ентони Блинкена Кијеву. Све је окренуто двобоју између кандидата Доналда Трампа и Камале Харис. Уосталом, то се најбоље види по насловним страницама тамошњих медија са којих је судбина рата на истоку Европе бачена у други, па и трећи план.

Ипак, шеф немачке владе не може да чека. Изузетно лоши резултати на изборима на истоку његове земље превише опомињу. Једнако као и недавни у Француској. Расположење јавног мњења у Европи клизи у правцу који нису желели ни овдашњи лидери ни њихови спонзори из САД. Шолцу су, како рекосмо, потребни сигурни поени. А такве је у садашњим околностима тешко постићи.

Неки „нови Минск” са већ увреженим негативним предзнаком свакако неће донети мир „старом свету”. У сваком случају не док о томе кључно одлучују са друге стране Атлантика. А када је рат у Украјини у питању, то је неспорна чињеница.