Bezdan uspomena

Slavija, negdašnji Trg Dimitrija Tucovića, najčešće je menjala lik: baruština na obodu grada a nadomak Savinca, kraj koje je do 1896. promicao Kragujevački drum, počela je da poprima lik varoši tek u drugoj polovini XIX veka, a najznačajnija zdanja koja su tu nikla bila su hotel „Slavija” po kojem je trg bio kršten, Sala mira i Vučova kuća na uglu Deligradske koja se jedina i danas drži „u komadu”.

Tačno vreme

Ali, na trgu postoji izdvojeno mesto koje je gotovo čitav vek zaseban toponim i važan orijentir gradskog zemljopisa! Reč je o Mitićevoj rupi, nekad zakorovljenom placu skrivenom od pogleda namernika onim zelenim tablama kojima radnici odvajaju gradilište pre no što počnu s radovima. Ta ograda je decenijama stvarala iluziju da će, koliko sutra, na tom mestu nići neko zdanje... o čemu je maštao imućni veletrgovac Vlada Mitić kada ga je kupio uoči poslednjeg rata. Nije: oduzet mu je kao „kulaku” sa ostalom imovinom, a za njim su ostali samo naziv „njegove rupe” i sećanje na snagu revolucinarne pravde.

Onda je 1983. godine, za gradonačelnikovanja Bogdana Bogdanovića, ograda ipak uklonjena, a rupa preuređena u park, s velikim sunčanim satom na centralnoj rondeli koji je tačno vreme pokazivao samo zimi – ako nema oblaka – jer je Vlada SFRJ odlučila da se pređe na letnje i zimsko računanje vremena, a sunčani sat je u tom smislu bio nezgodan za štelovanje.

Rečeni sat je nestao kada je Dafina Milanović, proslavljena „Srpska majka”, odlučila da novcem od „piramidalne štednje” (ojadivši njom oko sto pedeset hiljada naivnih), baš tu podigne centralu Dafiment banke, da podseća ovce kako je i kada piramidalnom šišanju dođe kraj.

Ali njeni (srećom neostvareni) planovi koštali su Beograđane jedne velike znamenitosti. Jer, na uglu Njegoševe i Ulice Borisa Kidriča (kako se tada nazivala Beogradska) nalazila se čuvena kafana „Vardar”, jedna od najuglednijih i najposećenijih u Beogradu i pre i posle rata, među čijim akcionarima je nekada bio i Nj. V. kralj Aleksandar Karađorđević!

Zločin bez kazne

Nadomak Mitićeve rupe zbio se i jedan strašan zločin koji su skupa s vinovnicima naše pravosuđe i zvanična istorija sklonili van vidokruga javnosti. Naime, 1945. godine, uoči nekog važnog državnog praznika, valjda 7. jula, Dana ustanka srpskog naroda (onog pod vođstvom Ka-Pe-Jota), grupa „pravovernih” napala je nekog starca uparađenog u oficirsku uniformu pukovnika predratne (kraljevske) vojske iskićenog visokim odlikovanjima, što su protumačili kao prkosnu provokaciju narodnoj vlasti, pa čičište nasred ulice naučili pameti.

Ta „lekcija” bila je toliko brutalna da je, po priči njegovih sestara, zlosrećnik nakon nekoliko dana preminuo. Ali, ni to nije bio kraj mukama. Jer, ispostavilo se da je „provokator” bio niko drugi nego legendarni major Dragutin Gavrilović, koji je onim svojim čuvenim govorom tokom odbrane Beograda i držanja odstupnice glavnini vojske i narodu 1915. godine svoje saborce sa Dunavske jalije, sa Dorćola, poveo u herojsku smrt, a on, iako je bio teško ranjen, slučajno preživeo. A rekao je: „Junaci! Tačno u tri sata neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišom, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Junaci! Vojnici! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote jer oni više ne postoje. Zato napred, u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj, živeo Beograd!”

Da stvar bude još grđa, na teren je istrčao politički komesar Novog groblja i zabranio familiji da pokojnika sahrani u zasebnoj grobnici – nedajbože u Aleji velikana – pa i danas počiva pokopan u grobu nekog svog drugara i negdašnjeg saborca nadomak Hrama Svetog Nikole.

Major Gavrilović je tek 1988. godine dobio spomenik, ali onaj zajednički, i ne kraj Mitićeve rupe, već na keju nadomak „Dunavskog cveta”, a danas SRC „Milan Gale Muškatirović”.

Kako je krenulo, možda će i Mitićevu rupu konačno zatrpati?