Бездан успомена

Славија, негдашњи Трг Димитрија Туцовића, најчешће је мењала лик: баруштина на ободу града а надомак Савинца, крај које је до 1896. промицао Крагујевачки друм, почела је да поприма лик вароши тек у другој половини XIX века, а најзначајнија здања која су ту никла била су хотел „Славија” по којем је трг био крштен, Сала мира и Вучова кућа на углу Делиградске која се једина и данас држи „у комаду”.

Тачно време

Али, на тргу постоји издвојено место које је готово читав век засебан топоним и важан оријентир градског земљописа! Реч је о Митићевој рупи, некад закоровљеном плацу скривеном од погледа намерника оним зеленим таблама којима радници одвајају градилиште пре но што почну с радовима. Та ограда је деценијама стварала илузију да ће, колико сутра, на том месту нићи неко здање... о чему је маштао имућни велетрговац Влада Митић када га је купио уочи последњег рата. Није: одузет му је као „кулаку” са осталом имовином, а за њим су остали само назив „његове рупе” и сећање на снагу револуцинарне правде.

Онда је 1983. године, за градоначелниковања Богдана Богдановића, ограда ипак уклоњена, а рупа преуређена у парк, с великим сунчаним сатом на централној рондели који је тачно време показивао само зими – ако нема облака – јер је Влада СФРЈ одлучила да се пређе на летње и зимско рачунање времена, а сунчани сат је у том смислу био незгодан за штеловање.

Речени сат је нестао када је Дафина Милановић, прослављена „Српска мајка”, одлучила да новцем од „пирамидалне штедње” (ојадивши њом око сто педесет хиљада наивних), баш ту подигне централу Дафимент банке, да подсећа овце како је и када пирамидалном шишању дође крај.

Али њени (срећом неостварени) планови коштали су Београђане једне велике знаменитости. Јер, на углу Његошеве и Улице Бориса Кидрича (како се тада називала Београдска) налазила се чувена кафана „Вардар”, једна од најугледнијих и најпосећенијих у Београду и пре и после рата, међу чијим акционарима је некада био и Њ. В. краљ Александар Карађорђевић!

Злочин без казне

Надомак Митићеве рупе збио се и један страшан злочин који су скупа с виновницима наше правосуђе и званична историја склонили ван видокруга јавности. Наиме, 1945. године, уочи неког важног државног празника, ваљда 7. јула, Дана устанка српског народа (оног под вођством Ка-Пе-Јота), група „правоверних” напала је неког старца упарађеног у официрску униформу пуковника предратне (краљевске) војске искићеног високим одликовањима, што су протумачили као пркосну провокацију народној власти, па чичиште насред улице научили памети.

Та „лекција” била је толико брутална да је, по причи његових сестара, злосрећник након неколико дана преминуо. Али, ни то није био крај мукама. Јер, испоставило се да је „провокатор” био нико други него легендарни мајор Драгутин Гавриловић, који је оним својим чувеним говором током одбране Београда и држања одступнице главнини војске и народу 1915. године своје саборце са Дунавске јалије, са Дорћола, повео у херојску смрт, а он, иако је био тешко рањен, случајно преживео. А рекао је: „Јунаци! Тачно у три сата непријатеља треба разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао. Јунаци! Војници! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе јер они више не постоје. Зато напред, у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ, живео Београд!”

Да ствар буде још грђа, на терен је истрчао политички комесар Новог гробља и забранио фамилији да покојника сахрани у засебној гробници – недајбоже у Алеји великана – па и данас почива покопан у гробу неког свог другара и негдашњег саборца надомак Храма Светог Николе.

Мајор Гавриловић је тек 1988. године добио споменик, али онај заједнички, и не крај Митићеве рупе, већ на кеју надомак „Дунавског цвета”, а данас СРЦ „Милан Гале Мушкатировић”.

Како је кренуло, можда ће и Митићеву рупу коначно затрпати?