​Samo se mrtvi jezici ne menjaju

Kada je objavio svoju knjigu „Engleski jezik ne postoji, to je loše izgovoren francuski”, lingvista Bernar Serkilini je rekao da bi želeo da jedan primerak pošalje kralju Čarlsu Trećem da je čita uz svoj jutarnji čaj. A potom je objasnio da se pod ovim provokativnim naslovom, između ostalog, može videti i omaž  engleskom koji je uspeo da usvoji toliko reči iz drugih jezika i potom da se nametne kao svetski.

Ugledni francuski lingvista, koji uživa i široku popularnost u svojoj zemlji zahvaljujući pre svega emisiji „Merci  professeur” („Hvala, profesore”) koja se svakodnevno emituje na kanalu TV5 Mond, sada dolazi u Srbiju gde će održati dva predavanja,  na kojima se on inače uvek trudi da pokaže da jezik nije područje rezervisano za lingviste i akademike već da pripada svima nama.  U Beogradu će predavanje biti održano 25. septembra u Zadužbini Ilije M. Kolarca s početkom u 18 sati,  a besplatne ulaznice mogu se već podići na blagajni, dok će u Novom Sadu predavanje biti upriličeno  u Matici srpskoj 27. septembra od 18 sati.

Gostovanje Bernara Serkilinija organizuje Francuski institut u Srbiji u saradnji sa Zadužbinom Ilije M. Kolarca, Maticom srpskom u Novom Sadu i TV5 Monde, a povodom 19. Samita frankofonije, koji će početkom oktobra biti održan u Francuskoj. Srbija je član Međunarodne organizacije frankofonije od 2006, najpre kao zemlja posmatrač, a  od 2108. kao pridruženi član, dok je ove godine podnela zahtev za punopravno članstvo, o čemu će biti doneta odluka upravo na ovom samitu.  

Serkilini je svoju karijeru posvetio izučavanju, razumevanju, odbrani i isticanju značaja francuskog jezika i frankofonije. Predavao je na univerzitetima u Francuskoj i SAD, počasni je doktor više evropskih, afričkih i azijskih univerziteta. Bio je rektor Univerzitetske agencije za frankofoniju, potpredsednik je Fondacije francuskih alijansi, rukovodilac važnih jezičkih misija (reforma francuskog pravopisa, sastavljanje izveštaja o ženskim oblicima naziva zanimanja, izučavanje regionalnih i manjinskih jezika u Francuskoj)... Autor je mnogih dela, u kojima na pristupačan način obrađuje raznovrsne lingvitičke teme (značaj jezičkih varijanti, geneza francuskog pravopisa, rodno osetljivi jezik, reči pridošlice, dijalekti, poreklo reči, engleski – jezik koji mnogo toga duguje francuskom)…

Francuska je poznata po čuvanju svog jezika. Kako i do koje mere ga neguje i štiti?

U Francuskoj se od davnina gaji ono što nazivamo lingvističkom politikom. Prve zaruke države i jezika sežu u davnu prošlost i neprestano se obnavljaju. Kada smo kod toga, uviđam da izvrsni zakon od 4. avgusta 1994, o upotrebi francuskog jezika, upravo slavi tridesetu godišnjicu. Dobrodošao bi jedan rad na njegovom osavremenjivanju, kako bi dobio novu, društveniju boju, s obzirom na nova polja koja su se u međuvremenu otvorila, poput interneta. To podrazumeva uspostavljanje istinskog prava na jezik, u obrazovanju, na poslu, u trgovini, u društvenom životu. Kvebečani su to nedavno uradili.  

Vaša knjiga „Engleski jezik ne postoji, to je loše izgovoren francuski” može se shvatiti i kao duhovita reakcija na sve prisutniji engleski u svim jezicima sveta. Šta ste tačno želeli da poručite?

Otprilike tako nešto: naoružan humorom, uz malo provokacije i sa zrnom vedre arogancije, želeo sam da podsetim frankofone, a i one nefrankofone, da je i francuski svetski jezik, da ima svoje vrednosti, da je i on jezik kulture, trgovine, nauke, sve ono što je anglosaksonski i te kako iskoristio.

U ovoj knjizi kažete da je oko 40 odsto reči u Šekspirovim delima francuskog porekla. Kako ste došli do te informacije?

Iz deontoloških razloga, a i da me ne bi osudili zbog arogancije, svoju knjigu spremao sam oslanjajući se uglavnom na radove anglofonih lingvista. Upravo u istoriji engleskog jezika otkrio sam taj podatak. Zadivljujuće!

Većina lingvista smatra da je jezik „živa stvar” i da mora da trpi promene. Do koje mere su promene prihvatljive?

Samo se mrtvi jezici ne menjaju. Promene u lingvistici neodvojive su od jezičke prakse. Ima promena koje ne možete sprečiti. Na primer, u Francuskoj, bar pedeset godina unazad, neodređeni član „un” izgovara se kao nazalno „e” (po pravilu treba ga izgovarati kao nazalno „oe”). Jedan četrdesetogodišnjak izgovoriće bez razlike u nijansi nazala sintagmu „un brin d'herbe brun”.  Ali, ima i promena kojima se možemo odupreti i trebalo bi ih sprečiti – tu mislim na posezanje za anglicizmima, nepotrebnim, nejasnim, društveno diskriminišućim. Baš zbog toga neke frankofone zemlje kao što su Kvebek, Belgija, Švajcarska, Francuska, stvaraju nove termine i nude ih govornicima koji žele da se oslobode tih dosadnih anglicizama.

U Beograd dolazite povodom predstojećeg Samita Međunarodne organizacije frankofonije. Može li se vaš dolazak shvatiti kao podrška našoj zemlji da na ovom samitu postane punopravna članica ove organizacije?

Mogu da govorim samo u svoje ime i da poželim Srbiji da zauzme punopravno mesto u velikoj frankofonoj porodici. Vaša zemlja bi imala rastuću ulogu u Međunarodnoj organizaciji frankofonije koja ima izuzetnu misiju – da bude međunarodni politički vektor, ne samo frankofonije, već i jezičke i kulturne raznovrsnosti u svetu.

Gordana Popović