VUK SAMOTNjAK

Smrt gardista u topčiderskoj kasarni ne odlazi u senku niti pada u zaborav. Još nam je pred očima i valjalo bi da tako bude do razrešenja. Neko bi morao da otkrije tu mračnu vojnu tajnu, čiji je uporni ključar sudija Vuk Tufegdžić. Onaj koji je još u oktobru 2004. presudio kako su nesrećni vojnici izvršili trenutno međusobno samoubistvo, ili nešto slično, dotle nečuveno.

Otkriće da se dva vojnika mogu uzajamno ustreliti u istoj sekundi deluje nesuvislo i tada i sada, ali to ne umanjuje užas i patnju porodica. Njihovi se životi sada sastoje samo u traženju istine, u pokušaju da se bar sudiji Vuku ospori naum da mrtve vojnike rangira po kategorijama. Nisu uspeli u tome. „Vrana vrani oči ne izvadi”, kaže narodni mudrac, pa je Tufegdžić pred kolegom u tom slučaju proglašen nevinim.

Za ovu priču nije bez značaja još jedan sudski proces protiv istoga Vuka, zbog nasilništva nad saobraćajnim policajcem na Ibarskoj magistrali. Tada je, uz ostale podvige, časni sudija pokazao policiji šta ima od intimnih aduta. I ništa! Ostavili su ga da deli pravdu. Inače smo saznali da egzibicionista, makar to bilo u delirijum tremensu, ili jakom afektu, ne bi mogao da se kvalifikuje ni za noćnog čuvara. Ali za sudiju može.

Novela sa Ibarske dobro dođe, bar za pokušaj etičke selekcije „istražnih radnji” oko pogibije vojnika Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića. Te dve smrti označavaju i nelogičan uspon rečenog istražnog sudije, koga je tamna strana popularnosti „ponela” do osećanja nedodirljivosti.

I danas, posle niza razloga za poštenu negaciju svog neodrživog stava, Tufegdžić ostaje pri prvoj tvrdnji. A ni ona, u svom apsurdnom sadržaju, nije bila dosledna. U prvoj verziji, vojni istražni organi su „našli” kako je Milovanović prvo pucao u Jakovljevića, pa onda u sebe. Nešto kasnije su otkrili da je bilo obrnuto, ali skoro svejedno.

Takav nivo istražne konfuzije svedoči o manjku valjanih parametara za veštačenje, koje je i dovelo do čudovišnog otkrića o paradoksalnom međusobnom upucavanju. Očigledno je bilo mnogo razloga da se nešto sakrije. I da se još sačuva važni monopol na svetu tajnu o vojničkim pogibijama.

U vreme tragedije, ministar odbrane Prvoslav Davinić je požurio sa ocenom koja je ovih dana ubedljivo negirana. Rekao je još da vojnici na straži u Topčideru i nisu imali šta da čuvaju. Zgrada ispred koje su stradali samo je „jedna stara mračna kuća”!

A onda je otkriveno da odatle počinje (ili se tu završava) lavirint hodnika koji vodi do raznih zanimljivih mesta na Topčideru i Dedinju, sve do maršalske rezidencije. Davinić je čak organizovao speleološki izlet grupe odabranih novinara, koji u podzemlju nisu otkrili ništa. Osim nekih operativnih centara, sale za sastanke, trpezarije i čajne kuhinje.

Ni traga od haških begunaca, ili naznaka da se neki odmetnik sakrivao ulazeći „u staru, mračnu kuću!”. Mediji su tragali, svaki za svojom verzijom, a ipak su se sve završavale „opštim mestom”: mora da su vojnici videli Ratka Mladića!

Ko zna šta su i koga videli i da li je prikazanje Mladića uopšte moglo da bude razlog za tako surovu likvidaciju. To je već tema za nastavak ove beskrajne tragedije. Dakle, i nezavisno veštačenje i neutralno superveštačenje pokazuju da se vojnici nisu ubili međusobno. Taj rasplet nije bio moguć. Razloge zašto nije, više puta je jasno obrazložio Boža Prelević.

Postojalo je treće lice, u to se više ne može sumnjati. Ili više trećih lica. Prelević ne pretpostavlja ko su oni jer to i nije njegov posao, to je samo ubedljiv razlog da se istraga nastavi. Još dva nezavisna veštaka (iz Ef-Bi-Aja i laboratorije „Kvantiko”) potvrdili su ono što je Boža otkrio, isključivši mogućnost „međusobnog samoubistva”.

I sad se pojavila otvorena sumnja da su veštačenja istražnih organa iz Vojske „bila naručena”, kao, naravno, i odgovarajući zaključak. Tu tvrdnju je javno izneo upravo Boža Prelević, šef Nezavisne državne komisije koja je tragala za istinom i uspela da razveje inače nemoguću verziju. Za nju se drži još samo Vuk Tufegdžić.

Pitanje je sad ko je naručio takvo veštačenje i zbog čega. Postoji li „treće lice”, čija je tajnost boravka u onoj mračnoj zgradi bila važnija od života nedužnih vojnika?

Slutimo da ovih odgovora neće ni biti. Ali, bar je stigao jedan važan, koji može donekle da umiri Jakovljeviće i Milovanoviće. Njihovi sinovi nisu ubica niti samoubica. Oni su i u svojim poslednjim trenucima i četiri godine posle smrti, slučajne, nevine žrtve strašnih kreatura u strašnim vremenima.