ВУК САМОТЊАК

Смрт гардиста у топчидерској касарни не одлази у сенку нити пада у заборав. Још нам је пред очима и ваљало би да тако буде до разрешења. Неко би морао да открије ту мрачну војну тајну, чији је упорни кључар судија Вук Туфегџић. Онај који је још у октобру 2004. пресудио како су несрећни војници извршили тренутно међусобно самоубиство, или нешто слично, дотле нечувено.

Откриће да се два војника могу узајамно устрелити у истој секунди делује несувисло и тада и сада, али то не умањује ужас и патњу породица. Њихови се животи сада састоје само у тражењу истине, у покушају да се бар судији Вуку оспори наум да мртве војнике рангира по категоријама. Нису успели у томе. „Врана врани очи не извади”, каже народни мудрац, па је Туфегџић пред колегом у том случају проглашен невиним.

За ову причу није без значаја још један судски процес против истога Вука, због насилништва над саобраћајним полицајцем на Ибарској магистрали. Тада је, уз остале подвиге, часни судија показао полицији шта има од интимних адута. И ништа! Оставили су га да дели правду. Иначе смо сазнали да егзибициониста, макар то било у делиријум тременсу, или јаком афекту, не би могао да се квалификује ни за ноћног чувара. Али за судију може.

Новела са Ибарске добро дође, бар за покушај етичке селекције „истражних радњи” око погибије војника Драгана Јаковљевића и Дражена Миловановића. Те две смрти означавају и нелогичан успон реченог истражног судије, кога је тамна страна популарности „понела” до осећања недодирљивости.

И данас, после низа разлога за поштену негацију свог неодрживог става, Туфегџић остаје при првој тврдњи. А ни она, у свом апсурдном садржају, није била доследна. У првој верзији, војни истражни органи су „нашли” како је Миловановић прво пуцао у Јаковљевића, па онда у себе. Нешто касније су открили да је било обрнуто, али скоро свеједно.

Такав ниво истражне конфузије сведочи о мањку ваљаних параметара за вештачење, које је и довело до чудовишног открића о парадоксалном међусобном упуцавању. Очигледно је било много разлога да се нешто сакрије. И да се још сачува важни монопол на свету тајну о војничким погибијама.

У време трагедије, министар одбране Првослав Давинић је пожурио са оценом која је ових дана убедљиво негирана. Рекао је још да војници на стражи у Топчидеру и нису имали шта да чувају. Зграда испред које су страдали само је „једна стара мрачна кућа”!

А онда је откривено да одатле почиње (или се ту завршава) лавиринт ходника који води до разних занимљивих места на Топчидеру и Дедињу, све до маршалске резиденције. Давинић је чак организовао спелеолошки излет групе одабраних новинара, који у подземљу нису открили ништа. Осим неких оперативних центара, сале за састанке, трпезарије и чајне кухиње.

Ни трага од хашких бегунаца, или назнака да се неки одметник сакривао улазећи „у стару, мрачну кућу!”. Медији су трагали, сваки за својом верзијом, а ипак су се све завршавале „општим местом”: мора да су војници видели Ратка Младића!

Ко зна шта су и кога видели и да ли је приказање Младића уопште могло да буде разлог за тако сурову ликвидацију. То је већ тема за наставак ове бескрајне трагедије. Дакле, и независно вештачење и неутрално супервештачење показују да се војници нису убили међусобно. Тај расплет није био могућ. Разлоге зашто није, више пута је јасно образложио Божа Прелевић.

Постојало је треће лице, у то се више не може сумњати. Или више трећих лица. Прелевић не претпоставља ко су они јер то и није његов посао, то је само убедљив разлог да се истрага настави. Још два независна вештака (из Еф-Би-Аја и лабораторије „Квантико”) потврдили су оно што је Божа открио, искључивши могућност „међусобног самоубиства”.

И сад се појавила отворена сумња да су вештачења истражних органа из Војске „била наручена”, као, наравно, и одговарајући закључак. Ту тврдњу је јавно изнео управо Божа Прелевић, шеф Независне државне комисије која је трагала за истином и успела да развеје иначе немогућу верзију. За њу се држи још само Вук Туфегџић.

Питање је сад ко је наручио такво вештачење и због чега. Постоји ли „треће лице”, чија је тајност боравка у оној мрачној згради била важнија од живота недужних војника?

Слутимо да ових одговора неће ни бити. Али, бар је стигао један важан, који може донекле да умири Јаковљевиће и Миловановиће. Њихови синови нису убица нити самоубица. Они су и у својим последњим тренуцима и четири године после смрти, случајне, невине жртве страшних креатура у страшним временима.