Cilj EU je stvaranje rudnika bez otpada

Hoće li kompanija „Rio Tinto” započeti rudarenje litijuma u dolini Jadra bez obzira na to što je vrednost ovog metala za samo dve godine pala za 80 odsto? Stručnjaci nemaju dilemu i veruju da će cena ponovo početi da raste. Sagovornik „Politike”, prof. dr Mihael Tost, šef Katedre za inženjerstvo u rudarstvu i ekonomiju mineralnih resursa, kaže da će potražnja za litijumom rasti i da će biti osam puta veća do 2050. godine, nego sada. To znači da se očekuje porast cena litijuma na duže staze, zbog čega će rudarske kompanije nastaviti sa istraživanjem i eksploatacijom litijuma.

U najnovijem izveštaju Evropske unije o konkurentnosti navodi se sve veća potražnja i proizvodnja litijuma uprkos padu cene, koja je najpre bila povećana 12 puta za dve godine, a potom izgubila 80 odsto vrednosti, što je sprečilo otvaranje konkurentnog rudnika u EU. Da li uprkos tome treba ići na otvaranje rudnika u Srbiji?

Ono sa čim sam upoznat jeste da se u delu izveštaja Evropske unije koji ste spomenuli kaže da će potražnja za litijumom rasti i da će biti osam puta veća do 2050. godine, nego sada. To znači da se očekuje porast cena litijuma na duže staze kao i da će rudarske kompanije nastaviti sa istraživanjem i eksploatacijom litijuma. Ono što je jako važno za Jadar jeste da je u pitanju mineralno ležište svetskog kvaliteta, koje bi moglo da obezbedi višedecenijsku proizvodnju. Pad cene litijuma će više uticati na kompanije koje rudare litijum ali za projekte koji podrazumevaju veće troškove i ležišta ruda nižeg kvaliteta, što ovde nije slučaj. Ono što znam je da je plan proizvodnje u Jadru oko 60.000 tona godišnje. Znam i da postoji rudnik u Austriji gde je planirana proizvodnja litijuma od 15.000 tona. U Austriji je u pitanju kompleksno ležište gde se očekuju veći troškovi eksploatacije, jer će ovaj rudnik imati manju godišnju proizvodnju i kraći životni vek. U Nemačkoj je očekivana proizvodnja od 20.000 tona godišnje litijuma, što bi bila jedna trećina proizvodnje u odnosu na Jadar.

Šta je razlog da se litijum rudari u Srbiji kada velike evropske zemlje takođe imaju svoja nalazišta litijuma?

S rudarskog stanovišta, ovo je projekat svetske klase i Vlada Republike Srbije verovatno razmatra planove o razvoju celokupnog lanca proizvodnje. Tako da litijum kao litijum nije proizvod sam po sebi i za sebe. On bi bio korišćen u proizvodnji baterija, telefona... Takođe, nedavno je u Beogradu potpisan Memorandum o razumevanju sa nemačkim kancelarom Olafom Šolcom, što govori o potencijalnom partnerstvu sa EU. Prilikom tog potpisivanja bili su prisutni i predstavnici „Mercedesa” koji su zainteresovani za proizvodnju, tako da bi rudarstvo i eksploatacija litijuma mogli da budu prvi korak u celom lancu proizvodnje. Interes Srbije leži u izgradnji lanca vrednosti i nameri da se ovde uspostavi čitava industrijska proizvodnja koja je povezana sa litijumom. Za razliku od Jadra, u svetu i u Evropi postoje manja ležišta sa rudama manjeg kvaliteta koja će verovatno zahtevati veća ulaganja i u tome leži konkurentska prednost Srbije i ovog projekta.

Ima li budućnosti bez litijuma?

Lično ne verujem. Budućnost leži u obnovljivoj energiji. Jedno od gorućih pitanja kojima se bavi cela Evropa jesu klimatske promene. Mogu da kažem da je ovo bilo prvo ili drugo najtoplije leto u Austriji od kada se rade merenja ili čak i pre toga. Što se tiče klimatskih promena, znamo da je cilj Pariskog sporazuma ograničenje porasta temperature na jedan i po stepen Celzijusa, sada smo već stigli do tih graničnih vrednosti i pomeramo ih sada ka dva stepena. Zato je ključan prelazak na obnovljive izvore energije i udaljavanje od fosilnih goriva. I prelazak na zelenu energiju – vetar, solarnu energiju... Litijum je neophodan za skladištenje energije za e-mobilnost u proizvodnji baterija bilo da su to litijumske ili litijum-jonske baterije. U svakom slučaju, litijum je neizostavan element u tim baterijama koje će nam biti neophodne za ograničavanje i suočavanje sa klimatskim promenama.

Kažete da je litijum ključan za skladištenje zelene energije, ali znamo da njegova eksploatacija nije baš zelena. Mogu li se pomiriti ovi izazovi? Postoji li održiviji način dobijanja litijuma?

To je moje polje stručnosti. Stručnjak sam za odgovorno rudarstvo. I mogu da kažem da se rade istraživanja i da je cilj da rudarenje postane u potpunosti odgovorno, sa minimalnim uticajima na životnu sredinu. To je dug put i na tom putu nastojimo da svedemo potencijalne negativne uticaje na životnu sredinu na minimum. Kako bi se do toga došlo, namera je da se fosilna goriva zamene obnovljivim izvorima energije, koja će se skladištiti uz pomoć litijuma.

Odnosno da se emisije štetnih gasova svedu na minimum.

Na koji način će se ovakva vrsta rudarenja odraziti na vazduh, vodu, zaštitu životne sredine uopšte?

Što se uticaja na vodu, vazduh i životnu sredinu tiče, postoje tri koraka. Kada je projekat „Jadar” u pitanju, važno je da je reč o podzemnom rudniku, koji uvek ima manji uticaj na životnu sredinu nego površinski kop. Podzemni rudnik projekta Jadar omogućava da se ruda iskopava na 400 do 700 metara dubine ispod zemlje, rudnik se neće ni videti na površini. To samo po sebi znači da će biti manji uticaj na zemljište i biodiverzitet. Kada je u pitanju voda, projekat planira da koristi takozvane duboke rudničke i podzemne vode. Bunari pijaće vode se nalaze na oko 20 ili 30 metara dubine i između njih i nalazišta litijuma postoji geološki nepropustan sloj, tako da nema mogućnosti mešanja pijaće i podzemnih voda.

A kada je reč o sumpornoj kiselini?

Što se tiče sumorne kiseline, ona se nakon drobljenja rude koristi u zatvorenom sistemu. Ruda se kroz okna vadi na površinu, drobi se, a zatim rastvara koristeći sumpornu kiselinu, čime se izdvajaju korisne komponente. Jadarit je poseban jer se osim litijuma preradom dobijaju i drugi proizvodi – borna kiselina i natrijum-sulfat. A ono što nisu korisne sirovine biće u obliku čvrstog otpada. Za taj čvrsti otpad biće izgrađeno odlagalište industrijskog otpada.

Ono što je važno za projekat „Jadar” jeste da je u pitanju suvi, kompresovani otpad. Neće biti tečnog otpada i rizika koji su povezani sa tečnim otpadom. Činjenica je da brane oko jalovišta tečnog otpada nekada pod uticajem vremenskih uslova mogu da popuste. Onda izazivaju neke negativne efekte. Takav primer su Brazil i Mađarska od pre 20 godina. Na ovom projektu postoji samo suvi otpad. Imajući u vidu da je u pitanju takva vrsta otpada, biće potrebno i manje prostora za odlaganje. Voda sa deponije će se reciklirati u procesu prerade rude. Prečišćavaće se, a koristiće se i procedne vode. Ako se desi da postoji višak vode prilikom prerade, ta voda će biti prečišćena do istog ili višeg kvaliteta koji je imala kada je uzeta. I biće potrebna čak i remineralizacija jer tako dobijeni kvalitet vode ne sme da premaši kvalitet vode reke Jadar, jer i to bi moglo da ima nepovoljan uticaj na biodiverzitet.

Čak i u slučaju kada prema potrebi projekat „Jadar” bude koristio vodu iz Drine, ne bi se koristila iz rečnog korita, nego iz priobalja, odnosno prostora koji je uz rečni tok, koji je već devastiran. Ta voda nije istog kvaliteta kao ona u samoj reci.

A što se tiče jalovine?

Što se tiče jalovine, neće 100 odsto odlaziti na odlagalište industrijskog otpada. Za polovinu otpada se planira prenamena. „Rio Tinto” koristi savremenu tehnologiju i cilj je da se za zapunu rudarskih prostorija koristi upravo deo te jalovine, što znači da će se otpad delom vratiti u sam podzemni rudnik. To je jedan od razloga zbog koga ću možda i ja učestvovati na ovom projektu u budućnosti. Reč je o istraživanjima koja su potrebna sa ciljem da se uveća procenat korišćenja otpada kao zapune u najvećoj mogućoj meri.

Koliko kiše mogu da utiču da otpad koji će se dobijati rudarenjem brže stigne do vodoizvorišta i ugrozi ih?

Na projektu „Jadar” je predviđen suvi, kompresovani otpad, čime se smanjuje površina deponije. Što se kiša tiče, planira se upravljanje atmosferskim padavinama. Kiša će se prikupljati na jednom mestu na kolektorima, gde će se pod uglom usmeriti ka fabrici za prečišćavanje voda, a pre odlaganja zaštitni nepropusni slojevi i obloge će biti postavljene na telo deponije, i na taj način će se štititi zemljište i vodoizvorišta.

Ako ne postoji nijedan sličan rudnik u kome se radilo na ovakav način, kako da znamo epilog rudarenja litijuma?

Ono što je zaista jedinstveno na projektu „Jadar” jeste sam mineral jadarit. Ostale rudarske aktivnosti se ne koriste prvi put na ovom projektu. U pitanju je podzemni rudnik i planira se komorno otkopavanje rude koje je najčešće korišćen metod rudarenja u Kanadi. Što se tiče prerade rude, ona će se prerađivati u zatvorenim sistemima. Sumporna kiselina se koristi za rastvaranje rude, ali ni to nije jedinstveno i prvi put viđeno. Već se koristi, i to veoma često prilikom iskopavanja bakra u rudnicima.

Ono što jeste relativno novo na ovom projektu, ali neće se koristiti prvi put, jeste suvi otpad. Koliko znam, suvi otpad se koristi u Bugarskoj u rudniku zlata i mislim da je on prvi takav u Evropi.

Da li postoji prostor za unapređenje rukovanja otpadom?

Što se otpada tiče, da pojasnim, vrši se istraživanje relativno nove tehnologije, ali ona neće biti korišćena prvi put na ovom projektu. Trenutno su u toku istraživanja o upotrebi i prenameni otpada i njegovom korišćenju kao građevinskog materijala umesto šljunka i peska. I to je sve napor i namera Evropske unije kada je u pitanju cirkularna ekonomija, gde je krajnji cilj stvaranje rudnika bez otpada.