Slova i reči kao prepreka

Poteškoće u pisanju i čitanju, disleksija i disgrafija, problem su deset odsto populacije širom sveta. Mnogi roditelji neretko gube strpljenje čitajući i pišući sa svojim detetom, smatrajući da je dete lenjo ili još nezrelo i razigrano. Međutim, u velikom porastu je broj dece sa artikulacionim smetnjama, koje ako se na vreme ne tretiraju, a mogu za posledicu imati disleksiju i disgrafiju.

Nedavno su stručnjaci Union helt centra, koji se bavi razvojnim poremećajima kod dece, prilikom testiranja učenika prvih i drugih razreda, samo u jednoj beogradskoj osnovnoj školi dijagnostifikovali oko 25 odsto dece s različitim tipovima teškoća u čitanju i pisanju, problemima u artikulaciji, ali i teškoćama u usvajanju jezika .

Danijela Helc, logoped i psiholog Union helt terapijskog centra, kaže da je zbog toga veoma važno na vreme tretirati artikulacione probleme pre polaska u školu.

– Treba naglasiti da vrlo inteligentna deca uspevaju u prvim razredima dosta često i dugo da prikrivaju svoje probleme u čitanju i pisanju, tako da se prave teškoće javljaju tek kasnije, u petom ili šestom razredu i to posebno u pisanju u kome ima mnogo pravopisnih i gramatičkih grešaka. Disleksija je jedna od nekoliko specifičnih smetnji u učenju, poteškoća koja je vezana za čitanje i pisanje. Nije bolest i ne leči se u doslovnom smislu te reči, ali je neophodna pomoć logopeda. Ona se javlja i kod nadarene, kreativne i uspešne dece, a i nije rezultat smanjene inteligencije ili problema ponašanja i motivacije – objašnjava Danijela Helc, koja je u Americi specijalizirala i psihološku neurologiju.

Prema njenim rečima, simptomi disleksije i disgrafije su teškoće pri čitanju i pisanju (slovkanje, nepovezivanje reči, izostavljanje slova, zamena slova ili slogova, neuredan rukopis, teško pronalaženje primerenog značenja reči i otežano razumevanje teksta).

– Odlike disleksije i disgrafije su takođe i otežano izražavanje misli u pisanom obliku, zabune u orijentaciji „gore-dole” ili „levo-desno”, neprecizno i pogrešno ponavljanje onoga što se čuje, problemi u matematici s nizovima brojeva ili redosledom matematičkih operacija, problem u orijentaciji „juče-danas-sutra”... – objašnjava Helcova.

Prema njenim rečima, na pojavu teškoća u čitanju i pisanju utiču razni organski, psihički i socijalni činioci, kao i usporeno sazrevanje deteta.

– Dok je normalno razvijeno dete sposobno da ovlada procesom raščlanjivanja celine na sastavne delove (rečenice u reči, reči u glasove) za otprilike šest do sedam dana, a srednje razvijeno dete za tri do četiri meseca, detetu s teškoćama u čitanju i pisanju potrebne su jedna do dve godine. Kod deteta s disleksijom možemo primetiti jezičnu slabost, zbog koje će ono, kasnije, imati problema sa sintaksom, semantikom i teško će moći da ispriča neku priču. Takođe, kod neke dece prisutni su problemi pri raščlanjavanju reči na slogove i glasove, a važan činilac za sticanje veštine pisanja i čitanja je i spajanje glasova i slogova u reči – dodaje Helc.

Već se u predškolskom uzrastu, ističe ona, može predvideti da li bi dete moglo imati poteškoća u čitanju i pisanju, tj. pokazuje li sklonost disleksičnim i disgrafičnim poteškoćama i to kroz ispitivanje glasovne i slogovne analize i sinteze.

– Nepercipiranjem inicijalnog i finalnog glas u rečima, tj. ako dete ne uspe da razazna glas od sloga i ne može da spoji određene glasove u reč, moguće je predvideti poteškoće tipa disleksije i disgrafije vrlo rano, već u prvim razredima osnovne škole. Tada se javljaju greške u čitanju i pisanju tipa: omisija (ispuštanja) glasova, tj. slova, supstitucija (zamena), adicija (umetanja) i metateze (izvrtanja – karakteristična za čitanje napamet, tipična za brzo čitanje bez razumevanja) – dodaje Helcova.

Prema njenim rečima, važno je da roditelji znaju da ne smeju dete da proglase lenjim ako izbegava čitanje i pisanje, kao i da ne zahtevaju da čita naglas pred grupom

– Nikako ne treba dete upoređivati s drugom decom u razredu, niti ga kritikovati zbog neurednog rukopisa. Treba ga ohrabrite da radi polako, ako mu je lakše i otvoreno razgovarati o stvarima koje mu ne idu za rukom. Pohvalite dete za sve što mu ide dobro, sarađujte s učiteljima i objasnite im s kojim i kakvim se teškoćama dete susreće. Nikako ne razvijati osećanje krivice ni kod sebe niti kod deteta jer se tako uništava njegovo samopouzdanje i smanjuje se mogućnost napretka. Podstičite ga u drugim aktivnostima u kojima je kreativan i maštovit, javite se logopedu radi tačnog dijagnostikovanja i potrebnog uključivanja deteta u tretman s vežbama čitanja i pisanja. Takođe, recite detetu da su i mnoge poznate osobe, npr. Tom Kruz, Hans Kristijan Andersen, Čerčil, Leonardo da Viči imale disleksiju – savetuje Danijela Helc.