Rešavanje problema u prosveti

Kad političar kaže da će (se) nešto uraditi na najbolji mogući način, kako se nešto negativno nikad više ne bi ponovilo, kao da udari prutom po površini vode. Otupeli smo na ovakva obećanja, naročito u prosveti.

U Razgovoru nedelje („Politika”, 1. septembar) aktuelna ministarka prosvete ističe da „vaspitno-obrazovne poruke učenicima ne šaljemo samo kroz programe u školi, već se one stiču i na svim drugim mestima, uključujući i Skupštinu Republike Srbije, iz svega onoga što se događa u životu njihovih roditelja, rođaka, komšija”. Iz ovoga sledi njena konstruktivna poruka da narodni poslanici, odbornici u lokalnim skupštinama i ostali javni radnici imaju u vidu da ih i deca gledaju i slušaju, pa će ih oponašati u školi. Roditeljima poruka da škola ne može biti neprijatelj učenika. Da neguju kod svoje dece zdrav odnos prema školi, čak i kad poneko od nastavnika zastrani u postupcima, proceni i oceni. Da rešavaju to razgovorima s nastavnikom, upravom škole i školskim organima, a nikako nasiljem, koje nanosi samo štetu. Konstruktivne vaspitne poruke, bez komentara.

Iako je optimalan broj učenika u odeljenju do 24, pogotovo ako u njemu ima učenika s posebnim potrebama, za početak je izvestan pomak i smanjenje broja učenika u odeljenjima prvog razreda do 28 učenika. No, pored toga što je, verovatno omaškom, tri puta pomešala odeljenja i razrede, ministarka prosvete (koju izuzetno cenim kao doslednu i istrajnu političku ličnost, tolerantnu u komunikaciji) ostala je nedorečena u poimanju individualnog pristupa radu u odeljenju. Njena tvrdnja (ili pretpostavka) da „prosvetni radnici tokom svojih predavanja, ocenjivanja, evaluacije svakako imaju individualan pristup i vode računa o deci koja imaju određena interesovanja i na osnovu toga prilagođavaju svoje metodske jedinice i njihovo savladavanje” samo je malim delom objektivna, pogotovo u srednjim stručnim školama i donekle u predmetnoj nastavi osnovnih škola. Neprepoznavanje tipova ličnosti učenika, njihovih potencijala, sklonosti i načina učenja veoma često je uzročnik sukoba i nasilja. Upravo su tu nužne intervencije preko dodatne teorijske i praktične obuke za rad s učenicima, od onih s posebnim potrebama do onih izuzetno naprednih.

Stručnjaci i praktičari iz sektora osnovnog i srednjeg obrazovanja, kako na nastavničkim fakultetima pri obrazovanju nastavnih kadrova, tako i u samom Ministarstvu prosvete, bave se metodikom, didaktikom, dokimologijom i drugim nastavnim oblastima, ali se plodovi njihovog rada nedovoljno ispoljavaju u samom vrednovanju rada i postignuća prosvetnih radnika po školama. Ta kopča između Ministarstva prosvete i prosvetnih radnika u školi nedostaje i treba je uvesti, ali ne kao administrativnu birokratiju iz prestonice ili iz školske uprave, već kao odgovoran mentorski rad. To se do 1990. godine funkcionalno ostvarivalo preko prosvetnih savetnika po nastavnim predmetima, od kojih sam i sam 18 godina učio na školskim, opštinskim i međuopštinskim stručnim aktivima, a potom 22 godine radio kao prosvetni savetnik (i nevoljno kao školski nadzornik).

Ukidanjem opštinskih i međuopštinskih pedagoških zavoda 1991. godine naneta je šteta školskom sistemu u Srbiji. Od 2012. godine prosvetni savetnici se bave nekom vrstom evaluacije rada škola, a ne stručnim razvojem kadrova. U tom smislu je neophodna reorganizacija resornih službi Ministarstva prosvete, školskih uprava i centara za stručan razvoj kadrova (ako još postoje), tako da budu bliže školama u ostvarivanju savetodavnog, kontrolnog i stručno-pedagoškog razvoja kadrova.

Želimo da aktuelna ministarka prosvete, koja vodi ovaj resor od jula prošle godine, uistinu pronađe najbolji mogući način za ostvarivanje ciljeva i zadataka vaspitanja i obrazovanja. Preporuka tog najboljeg mogućeg načina je da se Ministarstvo prosvete daleko posvećenije bavi objektivizovanim vrednovanjem, procenom i ocenom rada i postignuća nastavnika i učenika. Polazište je organizacija i ostvarivanje rada u učionici, a završnica ostvarenost ciljeva i zadataka po taksonomskim nivoima postignuća učenika: vrste znanja (činjenica, pojmova, postupaka i metakognicije) i nivoi znanja/veština (prepoznavanje, razumevanje, primena, analiza, vrednovanje i stvaranje).

Da se ne zaboravi, „vraćanje dostojanstva nastavnicima je veoma važno”, kako to potvrdi ovdašnja ministarka prosvete. To se najbolje postiže upravo objektivizovanim vrednovanjem složenosti rada i postignuća, uz odgovarajuću zaradu za normalan život, a daleko manje strahom od zakonske represije.

Miodrag Srbljak,
Kraljevo