Решавање проблема у просвети

Кад политичар каже да ће (се) нешто урадити на најбољи могући начин, како се нешто негативно никад више не би поновило, као да удари прутом по површини воде. Отупели смо на оваква обећања, нарочито у просвети.

У Разговору недеље („Политика”, 1. септембар) актуелна министарка просвете истиче да „васпитно-образовне поруке ученицима не шаљемо само кроз програме у школи, већ се оне стичу и на свим другим местима, укључујући и Скупштину Републике Србије, из свега онога што се догађа у животу њихових родитеља, рођака, комшија”. Из овога следи њена конструктивна порука да народни посланици, одборници у локалним скупштинама и остали јавни радници имају у виду да их и деца гледају и слушају, па ће их опонашати у школи. Родитељима порука да школа не може бити непријатељ ученика. Да негују код своје деце здрав однос према школи, чак и кад понеко од наставника застрани у поступцима, процени и оцени. Да решавају то разговорима с наставником, управом школе и школским органима, а никако насиљем, које наноси само штету. Конструктивне васпитне поруке, без коментара.

Иако је оптималан број ученика у одељењу до 24, поготово ако у њему има ученика с посебним потребама, за почетак је известан помак и смањење броја ученика у одељењима првог разреда до 28 ученика. Но, поред тога што је, вероватно омашком, три пута помешала одељења и разреде, министарка просвете (коју изузетно ценим као доследну и истрајну политичку личност, толерантну у комуникацији) остала је недоречена у поимању индивидуалног приступа раду у одељењу. Њена тврдња (или претпоставка) да „просветни радници током својих предавања, оцењивања, евалуације свакако имају индивидуалан приступ и воде рачуна о деци која имају одређена интересовања и на основу тога прилагођавају своје методске јединице и њихово савладавање” само је малим делом објективна, поготово у средњим стручним школама и донекле у предметној настави основних школа. Непрепознавање типова личности ученика, њихових потенцијала, склоности и начина учења веома често је узрочник сукоба и насиља. Управо су ту нужне интервенције преко додатне теоријске и практичне обуке за рад с ученицима, од оних с посебним потребама до оних изузетно напредних.

Стручњаци и практичари из сектора основног и средњег образовања, како на наставничким факултетима при образовању наставних кадрова, тако и у самом Министарству просвете, баве се методиком, дидактиком, докимологијом и другим наставним областима, али се плодови њиховог рада недовољно испољавају у самом вредновању рада и постигнућа просветних радника по школама. Та копча између Министарства просвете и просветних радника у школи недостаје и треба је увести, али не као административну бирократију из престонице или из школске управе, већ као одговоран менторски рад. То се до 1990. године функционално остваривало преко просветних саветника по наставним предметима, од којих сам и сам 18 година учио на школским, општинским и међуопштинским стручним активима, а потом 22 године радио као просветни саветник (и невољно као школски надзорник).

Укидањем општинских и међуопштинских педагошких завода 1991. године нанета је штета школском систему у Србији. Од 2012. године просветни саветници се баве неком врстом евалуације рада школа, а не стручним развојем кадрова. У том смислу је неопходна реорганизација ресорних служби Министарства просвете, школских управа и центара за стручан развој кадрова (ако још постоје), тако да буду ближе школама у остваривању саветодавног, контролног и стручно-педагошког развоја кадрова.

Желимо да актуелна министарка просвете, која води овај ресор од јула прошле године, уистину пронађе најбољи могући начин за остваривање циљева и задатака васпитања и образовања. Препорука тог најбољег могућег начина је да се Министарство просвете далеко посвећеније бави објективизованим вредновањем, проценом и оценом рада и постигнућа наставника и ученика. Полазиште је организација и остваривање рада у учионици, а завршница оствареност циљева и задатака по таксономским нивоима постигнућа ученика: врсте знања (чињеница, појмова, поступака и метакогниције) и нивои знања/вештина (препознавање, разумевање, примена, анализа, вредновање и стварање).

Да се не заборави, „враћање достојанства наставницима је веома важно”, како то потврди овдашња министарка просвете. То се најбоље постиже управо објективизованим вредновањем сложености рада и постигнућа, уз одговарајућу зараду за нормалан живот, а далеко мање страхом од законске репресије.

Миодраг Србљак,
Краљево