Sveće na grobu „veštice”

Gornja Gruža – Na rubu jedne šume u selu Gornja Vrbava i danas, o zadušnicama, gore sveće u dnu starog kamenog spomenika jednoj – veštici. Meštanin Jovan Braković je pristao da nas odvede do njenog groba i ispriča legendu koja se u ovom kraju prenosi s generacije na generaciju.

– Ta žena je došla iz nekog udaljenog sela, legenda ne navodi kojeg, i ovde je prosila od vrata do vrata. Blagosiljala je pevajući, pa su je ljudi prozvali Ševa. Vodila je sa sobom devojčicu od pet-šest godina. Baš kada se Ševa pojavila u našem selu, deca su počela često da umiru. Narod ko narod,sujeveran, počne da pronosi glas kako Ševa ubija decu urokljivim očima. Proglase je vešticom i odluče da joj presude – priča nam Jovan dok se, kroz šumu, približavamo Ševinom grobu. A kad smo stigli, on izvadi odnekuda sveću, skide s glave šajkaču, prekrsti se, poljubi voštanicu, upali je i prisloni uz kameni spomenik.

Bile su seoske litije u susednom selu Svračkovci, a na praznike su ljudi darežljiviji prema prosjacima, pa se Ševa sa devojčicom tamo našla. Vrbavci su je, pri povratku, sačekali u šumi, proboli i nju i dete glogovim kocem, tu ih i zakopali, a kolac spalili, uvereni da će, odmah, sve krenuti nabolje.

Šta je posle bilo, čusmo od Radmile Pavlović, najstarije u Vrbavi, koja je zapamtila ono što joj je majka davno pričala:

– Ševe više nije bilo, ali je, te jeseni, kako mi je pričala pokojna majka, još desetoro dece u selu umrlo. Shvatiše Vrbavci da Ševa nije bila veštica nego sirotica koja je prošnjom hranila dete i sebe, da su golem greh počinili. Počela je i Ševina rodbina da se raspituje, dolazili su u Vrbavu i neko im je rekao šta se dogodilo. Njena braća su podigla skromni kameni spomenik nad grobom u šumi.

Sve ispričano zbilo se pre više od sto godina. Nedužna Ševa nije zaboravljena. Vlasnik šume Božo Pavlović, na svake zadušnice, prvo ovde dolazi da okadi grob, upali sveću i ostavi nešto spremljene hrane, pa onda ide na seosko groblje svojim pokojnicima. I drugi stariji Vrbavci, kad ovuda prolaze, obavezno ponesu sveću ne bi li, koliko-toliko, okajali greh sela. A kuća ubice je, kao po kakvoj božjoj pravdi – odavno napuštena i zarasla u travu.