Свеће на гробу „вештице”

Горња Гружа – На рубу једне шуме у селу Горња Врбава и данас, о задушницама, горе свеће у дну старог каменог споменика једној – вештици. Мештанин Јован Браковић је пристао да нас одведе до њеног гроба и исприча легенду која се у овом крају преноси с генерације на генерацију.

– Та жена је дошла из неког удаљеног села, легенда не наводи којег, и овде је просила од врата до врата. Благосиљала је певајући, па су је људи прозвали Шева. Водила је са собом девојчицу од пет-шест година. Баш када се Шева појавила у нашем селу, деца су почела често да умиру. Народ ко народ,сујеверан, почне да проноси глас како Шева убија децу урокљивим очима. Прогласе је вештицом и одлуче да јој пресуде – прича нам Јован док се, кроз шуму, приближавамо Шевином гробу. А кад смо стигли, он извади однекуда свећу, скиде с главе шајкачу, прекрсти се, пољуби воштаницу, упали је и прислони уз камени споменик.

Биле су сеоске литије у суседном селу Сврачковци, а на празнике су људи дарежљивији према просјацима, па се Шева са девојчицом тамо нашла. Врбавци су је, при повратку, сачекали у шуми, проболи и њу и дете глоговим коцем, ту их и закопали, а колац спалили, уверени да ће, одмах, све кренути набоље.

Шта је после било, чусмо од Радмиле Павловић, најстарије у Врбави, која је запамтила оно што јој је мајка давно причала:

– Шеве више није било, али је, те јесени, како ми је причала покојна мајка, још десеторо деце у селу умрло. Схватише Врбавци да Шева није била вештица него сиротица која је прошњом хранила дете и себе, да су голем грех починили. Почела је и Шевина родбина да се распитује, долазили су у Врбаву и неко им је рекао шта се догодило. Њена браћа су подигла скромни камени споменик над гробом у шуми.

Све испричано збило се пре више од сто година. Недужна Шева није заборављена. Власник шуме Божо Павловић, на сваке задушнице, прво овде долази да окади гроб, упали свећу и остави нешто спремљене хране, па онда иде на сеоско гробље својим покојницима. И други старији Врбавци, кад овуда пролазе, обавезно понесу свећу не би ли, колико-толико, окајали грех села. А кућа убице је, као по каквој божјој правди – одавно напуштена и зарасла у траву.