Igra Srbije u mogućem velikom ratu

Prvo pitanje glasi: Da li je uopšte realno da do proširenja konflikta dođe? Ako se u vreme hladnog rata govorilo – živimo kao da će sto godina biti mir, a spremajmo se kao da će sutra izbiti rat, danas ima još više razloga da se razmišlja na taj način. A razmišljanje o tome, osim tehničkih priprema, svakako uključuje i opredeljenje kad je reč o tome kakvu bi poziciju naša zemlja trebalo da zauzme u takvom sukobu.

Otuda sledi pitanje šta bi mogli da budu interesi Srbije, a ništa manje važno nije ni pitanje kakve bi bile posledice naših odluka s obzirom na poziciju koju zauzmemo. Verovatno bi, tvrdim a priori, većina građana, kao i rukovodstvo Srbije, bila opredeljena za nastavak sadašnje politike neutralnosti. Međutim, baš zato se nameće pitanje da li bi to uopšte bilo moguće i pod kojim uslovima, odnosno šta bi ta neutralnost podrazumevala.

Najzad, kad se razmišlja o ovakvim pitanjima, nije moguće izbeći ni podsećanje na istorijske paralele i pouke koje bi se mogle izvući iz poslednjeg svetskog sukoba.

Što se prvog pitanja tiče, izvesni izgledi da se aktuelni rusko-ukrajinski sukob ne proširi postojali bi u slučaju da Rusija izgubi ovaj rat. Takva šansa postoji, kao što postoji i određena verovatnoća da Zvezda pobedi na gostovanju Mančester Sitiju, s tim što bi Zvezdine nade bile mnogo realnije. Drugim rečima, s obzirom na to da Ukrajina ne može da pobedi Rusiju, nije pitanje da li će se ovaj sukob proširiti, nego kada će do toga doći i šta će se pronaći kao povod i izgovor.

U slučaju da Rusija izgubi rat, Putinova pozicija u Rusiji postala bi neodrživa, a novo rukovodstvo, kakvo god bilo, moralo bi da napravi dogovor sa Zapadom koji bi za duži period značio neutralisanje Rusije kao faktora koji remeti ambicije Zapada. S obzirom na to da takav razvoj situacije u sadašnjim okolnostima nije realan, Zapad mora da nađe način da sukob podstakne i proširi tako da uključi nove načine i snage koje bi ojačale posustalu ukrajinsku vojsku ili u sukob uključile druge države. Samoubilački upad – kako ga mnogi vide – ukrajinske vojske u Rusiju bio je jedan od načina da isprovocira Rusiju na aktivnosti koje bi dale povod za proširenje sukoba. Ne ulazeći dalje u ova pitanja, ostaje da se konstatuje da Zapad sada grozničavo traži način kako da sukob proširi – bar do mere da ni eventualna pobeda Trampa na izborima u Americi ne bi mogla da ga zaustavi – a da se istovremeno izbegne nuklearni sukob.

Da pripreme za veliki sukob uveliko traju i ulaze u završnu fazu svedoče i aktivnosti Izraela na Mediteranu. Nema sumnje da je cilj Izraela i njegovih saveznika da unište Hamas, Hezbolah i sve grupe koje bi u tom delu sveta mogle da predstavljaju pozadinsku pretnju za aktivnosti južnog krila NATO-a, a po mogućstvu i da se isprovocira Iran. Način na koji se Izrael obračunava sa svojim protivnicima svedoči da ima odrešene ruke da u što kraćem roku i bez obzira na način – koji izaziva apele i proteste svetske javnosti – uništi bilo kakvu budućnost ovih militantnih grupa.

Upravo ovaj primer pokazuje šta bi bilo koja zemlja ili organizovana grupa koja se nalazi u pozadini NATO-a mogla da očekuje ukoliko bi pokazala spremnost da u nadolazećem sukobu aktivno podrži Rusiju ili bude pretnja NATO-u.

Srbija je jedna od zemalja koje u tom smislu izazivaju podozrenje. Razlog je jednostavan. Nema sumnje da bi nacionalni interes Srbije bio da Rusija u tom sukobu pobedi. Neka mahnita vlast koja bi se rukovodila naizgled jasnim nacionalnim interesom verovatno bi otvorenim svrstavanjem na stranu Rusije i otporom NATO-u već dovela Srbiju i Srbe u poziciju u kojoj bi ubrzo pozavideli Palestincima u Gazi. Naime, mada im ne pomažu, Arapi iz okruženja bar ne otežavaju položaj Palestinaca. Okruženje u kojem se Srbija nalazi ne samo da bi pomoglo da Srbija bude uništena, već zbog proširenja i ostvarenja svojih nacionalističkih ambicija aktivno podstiče i opanjkava Srbiju da je trojanski konj Rusije na Balkanu.

Naravno, niko u Vašingtonu ili Harenu (predgrađe Brisela u kojem je sedište NATO-a) nije glup da više veruje informacijama iz Prištine, Sarajeva, Zagreba, Podgorice... nego sopstvenim očima i podacima, tako da nema bojazni da bi Zapad bez razloga otvarao čir na sopstvenoj zadnjici – za šta, nema sumnje, smatra Balkan. Istina je, međutim, i da bi više voleo i lagodnije se osećao da umesto Filipa Petija (najodvažniji hodač po žici) na vlasti u Beogradu bude neki Filip Peten (predsednik Višijevske Francuske), koji bi teritorijalno zadovoljio ambicije svojih suseda da bi očuvao mir i stabilnost regiona.

Da bi mogla da očuva mir, a istovremeno ne ugrozi svoje granice i interese, Srbija bi morala da ostane neutralna. To je svakako lakše reći nego ostvariti, čak i u mirnodopskoj situaciji. U ratnom vihoru takva pozicija je mnogo teže održiva, ali nije nemoguća. Iskustvo Drugog svetskog rata svedoči da su veće izglede da održe politiku neutralnosti i izbegnu direktno uključivanje u rat (ne računajući mikrodržave i Švajcarsku kao poseban slučaj) imale rubne evropske države (Švedska, Irska, Portugalija, Španija) nego one koje su bile na liniji fronta ili putu vojske (Kraljevina Jugoslavija, Belgija, Holandija, Norveška).

Istini za volju, mada se nalazi u srcu Balkana, Srbija danas, iz perspektive očuvanja politike neutralnosti, ima bolju poziciju nego što je imala prva Jugoslavija. Pa ipak, iz iskustva te zemlje moglo bi mnogo da se nauči, a najmanje dve stvari. Prvo, bez obzira na većinski narodni sentiment treba izbeći da pod uticajem stranih službi, ma koliko one delovale prijateljski kao što su tada delovali Britanci, Srbija napusti poziciju neutralnosti. Drugo, treba izbeći građanski rat. Atmosfera napetosti i nepomirljivosti koja se stvara u današnjem srpskom društvu nesumnjivo pogoduje ne samo stvaranju pogodnih uslova za nekakav „puč”, već pogoduje produbljivanju podela koje bi Srbiju mogle da uvuku u unutrašnji sukob koji bi je paralisao.

Pozivi na nepomirljivost, stvaranje iluzije o navodnim i nepostojećim razlikama u vrednostima ili prizivanje mitova iz prošlosti, bez obzira na to da li dolaze iz redova vlasti ili opozicije, nisu ništa drugo nego priprema terena za građanski rat pod okriljem predstojećeg svetskog haosa.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista