Игра Србије у могућем великом рату

Прво питање гласи: Да ли је уопште реално да до проширења конфликта дође? Ако се у време хладног рата говорило – живимо као да ће сто година бити мир, а спремајмо се као да ће сутра избити рат, данас има још више разлога да се размишља на тај начин. А размишљање о томе, осим техничких припрема, свакако укључује и опредељење кад је реч о томе какву би позицију наша земља требало да заузме у таквом сукобу.

Отуда следи питање шта би могли да буду интереси Србије, а ништа мање важно није ни питање какве би биле последице наших одлука с обзиром на позицију коју заузмемо. Вероватно би, тврдим а приори, већина грађана, као и руководство Србије, била опредељена за наставак садашње политике неутралности. Међутим, баш зато се намеће питање да ли би то уопште било могуће и под којим условима, односно шта би та неутралност подразумевала.

Најзад, кад се размишља о оваквим питањима, није могуће избећи ни подсећање на историјске паралеле и поуке које би се могле извући из последњег светског сукоба.

Што се првог питања тиче, извесни изгледи да се актуелни руско-украјински сукоб не прошири постојали би у случају да Русија изгуби овај рат. Таква шанса постоји, као што постоји и одређена вероватноћа да Звезда победи на гостовању Манчестер Ситију, с тим што би Звездине наде биле много реалније. Другим речима, с обзиром на то да Украјина не може да победи Русију, није питање да ли ће се овај сукоб проширити, него када ће до тога доћи и шта ће се пронаћи као повод и изговор.

У случају да Русија изгуби рат, Путинова позиција у Русији постала би неодржива, а ново руководство, какво год било, морало би да направи договор са Западом који би за дужи период значио неутралисање Русије као фактора који ремети амбиције Запада. С обзиром на то да такав развој ситуације у садашњим околностима није реалан, Запад мора да нађе начин да сукоб подстакне и прошири тако да укључи нове начине и снаге које би ојачале посусталу украјинску војску или у сукоб укључиле друге државе. Самоубилачки упад – како га многи виде – украјинске војске у Русију био је један од начина да испровоцира Русију на активности које би дале повод за проширење сукоба. Не улазећи даље у ова питања, остаје да се констатује да Запад сада грозничаво тражи начин како да сукоб прошири – бар до мере да ни евентуална победа Трампа на изборима у Америци не би могла да га заустави – а да се истовремено избегне нуклеарни сукоб.

Да припреме за велики сукоб увелико трају и улазе у завршну фазу сведоче и активности Израела на Медитерану. Нема сумње да је циљ Израела и његових савезника да униште Хамас, Хезболах и све групе које би у том делу света могле да представљају позадинску претњу за активности јужног крила НАТО-а, а по могућству и да се испровоцира Иран. Начин на који се Израел обрачунава са својим противницима сведочи да има одрешене руке да у што краћем року и без обзира на начин – који изазива апеле и протесте светске јавности – уништи било какву будућност ових милитантних група.

Управо овај пример показује шта би било која земља или организована група која се налази у позадини НАТО-а могла да очекује уколико би показала спремност да у надолазећем сукобу активно подржи Русију или буде претња НАТО-у.

Србија је једна од земаља које у том смислу изазивају подозрење. Разлог је једноставан. Нема сумње да би национални интерес Србије био да Русија у том сукобу победи. Нека махнита власт која би се руководила наизглед јасним националним интересом вероватно би отвореним сврставањем на страну Русије и отпором НАТО-у већ довела Србију и Србе у позицију у којој би убрзо позавидели Палестинцима у Гази. Наиме, мада им не помажу, Арапи из окружења бар не отежавају положај Палестинаца. Окружење у којем се Србија налази не само да би помогло да Србија буде уништена, већ због проширења и остварења својих националистичких амбиција активно подстиче и опањкава Србију да је тројански коњ Русије на Балкану.

Наравно, нико у Вашингтону или Харену (предграђе Брисела у којем је седиште НАТО-а) није глуп да више верује информацијама из Приштине, Сарајева, Загреба, Подгорице... него сопственим очима и подацима, тако да нема бојазни да би Запад без разлога отварао чир на сопственој задњици – за шта, нема сумње, сматра Балкан. Истина је, међутим, и да би више волео и лагодније се осећао да уместо Филипа Петија (најодважнији ходач по жици) на власти у Београду буде неки Филип Петен (председник Вишијевске Француске), који би територијално задовољио амбиције својих суседа да би очувао мир и стабилност региона.

Да би могла да очува мир, а истовремено не угрози своје границе и интересе, Србија би морала да остане неутрална. То је свакако лакше рећи него остварити, чак и у мирнодопској ситуацији. У ратном вихору таква позиција је много теже одржива, али није немогућа. Искуство Другог светског рата сведочи да су веће изгледе да одрже политику неутралности и избегну директно укључивање у рат (не рачунајући микродржаве и Швајцарску као посебан случај) имале рубне европске државе (Шведска, Ирска, Португалија, Шпанија) него оне које су биле на линији фронта или путу војске (Краљевина Југославија, Белгија, Холандија, Норвешка).

Истини за вољу, мада се налази у срцу Балкана, Србија данас, из перспективе очувања политике неутралности, има бољу позицију него што је имала прва Југославија. Па ипак, из искуства те земље могло би много да се научи, а најмање две ствари. Прво, без обзира на већински народни сентимент треба избећи да под утицајем страних служби, ма колико оне деловале пријатељски као што су тада деловали Британци, Србија напусти позицију неутралности. Друго, треба избећи грађански рат. Атмосфера напетости и непомирљивости која се ствара у данашњем српском друштву несумњиво погодује не само стварању погодних услова за некакав „пуч”, већ погодује продубљивању подела које би Србију могле да увуку у унутрашњи сукоб који би је паралисао.

Позиви на непомирљивост, стварање илузије о наводним и непостојећим разликама у вредностима или призивање митова из прошлости, без обзира на то да ли долазе из редова власти или опозиције, нису ништа друго него припрема терена за грађански рат под окриљем предстојећег светског хаоса.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа