Podgrejani modernizam

Specijalno za „Politiku”
Zagreb – Profesor ruske književnosti i slavistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, teoretičar književnosti i redovni član Hrvatske akademije znanosti, Aleksandar Flaker, rođen je 1924. godine u Bjalistoku u Poljskoj, od 1931. živi u Zagrebu. Najviše se bavio ruskom književnošću i avangardom, teorijskom poetikom i kulturologijom. Dugogodišnji je rukovodilac projekta „Pojmovnik ruske avangarde” koji je nedavno preimenovan u „Pojmovnik kulture XX stoljeća”. Autor je studija: „Književne poredbe”, „Suvremeni ruski pisci”, „Poetika osporavanja”, „Stilske formacije”, „Nomadi ljepote”, „Ruska avangarda”, „Književne vedute” i dr.

Profesor Flaker za „Politiku” govori o svom delu i projektima na kojima trenutno radi.

Koje ste knjige objavili u poslednje vreme?

Na ruskom jeziku je izašla moja knjiga članaka „Likovna književnost i književna likovnost” u Moskvi, sastoji se iz priloga koje sam na ruskom jeziku objavljivao u časopisu „Russian Literature” i u drugim edicijama. Nešto sam dao da se prevede i s hrvatskog. U njima se bavim Čehovom, V. Ivanovim, Blokom, Majakovskim, Babeljem, Cvetajevom, Piljnjakom, Hlebnjikovim, Mandeljštamom, Maljevičem, Larionovom, Mejerholjdom, kao i hrvatskom avangardnom književnošću XX veka. Nisam potpuno zadovoljan tim izdanjem. To je knjiga koja govori o odnosu književnosti i drugih umetnosti, zbog toga ima dosta reprodukcija koje nisu na nivou moje knjige „Ruska avangarda”.

Ko je objavio tu knjigu? Da li Moskovski univerzitet?

Ne, nije. Ne znam koji bi ruski univerzitet to objavio. Zaziru od takvih stvari. Štampanje je preuzeo na sebe jedan mali izdavač, „Tri kvadrata”. Zbog toga je izdanje po kvalitetu malo jevtino. S Gojkom Tešićem radim i na hrvatsko-srpskoj produkciji te knjige. Uskoro bi trebalo prirediti to nerusko izdanje.

Ko su vaši neposredni saradnici? Sarađujete i sa Gojkom Tešićem…

To su dve, odnosno tri vanredne profesorke ruske književnosti. To su i dve mlade asistentkinje. Čine veoma jak tim i to samo za književnost. Mogu reći da u Evropi nijedna slavistička katedra nema tako izgrađeni tim. Gojko Tešić je više nego saradnik, mada je radije ostajao po strani. Tačnije, objavljivao je razgovore i rezultate našeg rada, a manje učestvovao u obradi zadatih tema. Gojko je moj davnašnji prijatelj. U poslednje vreme dosta je često dolazio u Zagreb i uspostavili smo ponovo saradnju na jednom projektu.

Kako ste pratili književnost i teoriju književnosti? Koji metod ste koristili, s obzirom na to da ste izuzetan poznavalac formalizma?

Što se metoda tiče, počeo sam se baviti ruskim formalizmom. Bio sam u tome među prvima. U Evropi, svakako, prvi koji je obradio ta pitanja. Istovremeno je i profesor Erlih objavio knjigu u Americi. Upoznavajući se s tim pravcem, upoznavao sam se s pojedinim akterima. Za mene je najbliži bio Viktor Šklovski koga sam i lično poznavao. Po meni, dostigao je najveći domet u oblasti formalizma. Zašto? Zato što je razbio takozvani akademski stil, naučni diskurs. On je esejista i u njegovim esejističkim rečenicama ima više teorije a, pre svega, više pameti nego kod književnoteorijskih mudraca.

A kako ste sarađivali sa Jakobsonom?

Jakobsona sam isto lično poznavao. On i njegova supruga Kristina Pomorska bili su moji prijatelji. Neke neposredne saradnje s njim nisam imao, jer se on više bavio područjem lingvostilistike tako da s njim nisam imao tih kontakata i saradnje, iako sam čitao njegove radove, sastajali smo se u Beogradu, na Harvardu...

Da li ste sarađivali sa Lotmanom?

Da, neprestano. Njega smo zvali da sarađuje u Pojmovniku, međutim on je već bio bolestan, te je u Lovran dolazila njegova supruga Zara Minc. Prvi put je putovao na Zapad radi jednog simpozijuma u Slovačkoj. Na njemu smo definisali pojam avangarde.

A sa Uspenskim?

Ne. S Uspenskim sam sarađivao posredno, da tako kažem. Naime, Uspenski je bio profesor u Beču i desilo se da je on napustio to mesto na koje sam ja došao. I, tu su nastali problemi. Organizatori su me zamolili da na predavanjima govorim nemački. Govorili su: imali smo profesora Uspenskog koji je govorio ruski i studenti ga nisu razumeli. Rekao sam da nije u pitanju njegov ruski jezik već visok nivo diskursa. I, ja sam popustio i predavao sam nemački.

A sa kim ste od nemačkih teoretičara radili? A od francuskih: sa strukturalistima i semiotičarima?

Našem, lovranskom krugu najbliži saradnik je profesor austrijske i nemačke slavistike Oge Hanzen-Leve koji ima nekoliko važnih knjiga. Među njima knjigu o ruskom formalizmu koja je izašla i na ruskom jeziku. Ima verovatno najtemeljitiji rad o ruskom simbolizmu koji nije dovršen, ali su dosad izašla dva toma. Oni su, i s gledišta istraživanja tekstova i s teorijskog gledišta, najveći domet slavistike nemačkog jezičkog područja. Nemci su vrlo dobro zastupani u timu „Pojmovnika”. Sa Francuzima smo imali neke susrete ad hoc, ali jednostavno nismo imali sreće s njima. I ne samo da nismo imali sreće nego ni nivo francuske slavistike nije nam odgovarao.

Da li ste se u Americi sretali s profesorom Taranovskim?

Da. Sastajali smo se, ali je među nama došlo do nesporazuma. Možete čitati našu polemiku oko interpretacije jedne pesme oko koje smo se zakačili. Ali, bez obzira na to bio sam njegov gost na Harvardu. On je tada bio stari gospodin. Njega sam upoznao još kao profesora Beogradskog univerziteta. Ja sam tada bio mladi asistent, on me je smatrao drskim mladićem i posmatrao s visine. Tako je to počelo i nekako do kraja ostalo.

Kao što znamo, učenica Vam je bila i Dubravka Ugrešić.

Slušajte, Dubravka Ugrešić je posebno poglavlje. Zajedno sa mnom je redigovala sveske „Pojmovnika”. Premda je napravila odličan magistarski rad iz ruske književnosti, ona je otišla u književnost. Objavila je dva romana, postala je opštepriznata književnica i to je ostalo do danas. U Zagrebu su izašla njena Sabrana dela, međutim, ona je nauku definitivno napustila. Ona je napustila nauku time što je otišla direktno u književnost. Kako je počela ratna situacija, otišla je iz književnosti u književnu publicistiku. Počela je objavljivati po novinama u inostranstvu.

Šta mislite o postmodernizmu u književnosti, i kao teoriji?

To meni ide na nerve. U prvom redu sam naziv. To je nekakav podgrejani modernizam. Teoretičarima postmodernizma, modernizam počinje negde početkom XIX veka, što je za mene nonsens.

Postoji već i post-postmodernizam…

Dobro. Slušajte, ja se držim nekih manje-više tradicionalnih oznaka za pojedina razdoblja, odnosno za pojedine stilove u književnosti. I, ako pomeramo to unazad, onda opišimo o čemu se radi. Ja sam predlagao pojam ars combinatoria koji je jedna slavistkinja u Poljskoj čak preuzela od mene. Na to se svodi, jer to je razdoblje kad je književnost prestala izmišljati nešto, novi stil, i počela kombinovati stare teme. Ja znam da je to zamena za ono što bi drugi nazvali postmodernizam. Citiranje uopšte, sav odnos prema tradiciji znači uzeti iz tradicije ono što ti je potrebno, prežvakati i dati to u kombinaciji s drugim. Mislim da je to moj odgovor na Vaše pitanje.

Kako stoji stvar s postmodernističkom književnošću u Hrvatskoj?

Pod tom etiketom nećete baš naći mnogo hrvatskih književnika, premda neke tako situiraju…

Kod nas je Pavić začetnik tog pravca, a uključio se i u svetske tokove.

O tome sam napisao referat na nekom međunarodnom skupu gde sam govorio o ars combinatoria u južnoslovenskim književnostima. Pavić je sedio kraj mene i slušao o tome. To je u poslednjem razdoblju kod nas bio Šoljan. Naravno, tu je i Dubravka Ugrešić sa Šteficom Cvek. Ima i drugih pisaca, uzmimo samo „Evropsku trulež”Mirka Kovača, ali Pavić je na prvom mestu. Treba dodati da je taj tip „Rečnika” kao književni oblik postojao pre Pavića i da ga je koristio Austrijanac Doderer. Na istom skupu i Pavić je govorio o sebi, s tim se s njim nisam mogao složiti, ali šta ćete.