Подгрејани модернизам

Специјално за „Политику”
Загреб – Професор руске књижевности и славистике на Филозофском факултету у Загребу, теоретичар књижевности и редовни члан Хрватске академије знаности, Александар Флакер, рођен је 1924. године у Бјалистоку у Пољској, од 1931. живи у Загребу. Највише се бавио руском књижевношћу и авангардом, теоријском поетиком и културологијом. Дугогодишњи је руководилац пројекта „Појмовник руске авангарде” који је недавно преименован у „Појмовник културе XX стољећа”. Аутор је студија: „Књижевне поредбе”, „Сувремени руски писци”, „Поетика оспоравања”, „Стилске формације”, „Номади љепоте”, „Руска авангарда”, „Књижевне ведуте” и др.

Професор Флакер за „Политику” говори о свом делу и пројектима на којима тренутно ради.

Које сте књиге објавили у последње време?

На руском језику је изашла моја књига чланака „Ликовна књижевност и књижевна ликовност” у Москви, састоји се из прилога које сам на руском језику објављивао у часопису „Russian Literature” и у другим едицијама. Нешто сам дао да се преведе и с хрватског. У њима се бавим Чеховом, В. Ивановим, Блоком, Мајаковским, Бабељем, Цветајевом, Пиљњаком, Хлебњиковим, Мандељштамом, Маљевичем, Ларионовом, Мејерхољдом, као и хрватском авангардном књижевношћу XX века. Нисам потпуно задовољан тим издањем. То је књига која говори о односу књижевности и других уметности, због тога има доста репродукција које нису на нивоу моје књиге „Руска авангарда”.

Ко је објавио ту књигу? Да ли Московски универзитет?

Не, није. Не знам који би руски универзитет то објавио. Зазиру од таквих ствари. Штампање је преузео на себе један мали издавач, „Три квадрата”. Због тога је издање по квалитету мало јевтино. С Гојком Тешићем радим и на хрватско-српској продукцији те књиге. Ускоро би требало приредити то неруско издање.

Ко су ваши непосредни сарадници? Сарађујете и са Гојком Тешићем…

То су две, односно три ванредне професорке руске књижевности. То су и две младе асистенткиње. Чине веома јак тим и то само за књижевност. Могу рећи да у Европи ниједна славистичка катедра нема тако изграђени тим. Гојко Тешић је више него сарадник, мада је радије остајао по страни. Тачније, објављивао је разговоре и резултате нашег рада, а мање учествовао у обради задатих тема. Гојко је мој давнашњи пријатељ. У последње време доста је често долазио у Загреб и успоставили смо поново сарадњу на једном пројекту.

Како сте пратили књижевност и теорију књижевности? Који метод сте користили, с обзиром на то да сте изузетан познавалац формализма?

Што се метода тиче, почео сам се бавити руским формализмом. Био сам у томе међу првима. У Европи, свакако, први који је обрадио та питања. Истовремено је и професор Ерлих објавио књигу у Америци. Упознавајући се с тим правцем, упознавао сам се с појединим актерима. За мене је најближи био Виктор Шкловски кога сам и лично познавао. По мени, достигао је највећи домет у области формализма. Зашто? Зато што је разбио такозвани академски стил, научни дискурс. Он је есејиста и у његовим есејистичким реченицама има више теорије а, пре свега, више памети него код књижевнотеоријских мудраца.

А како сте сарађивали са Јакобсоном?

Јакобсона сам исто лично познавао. Он и његова супруга Кристина Поморска били су моји пријатељи. Неке непосредне сарадње с њим нисам имао, јер се он више бавио подручјем лингвостилистике тако да с њим нисам имао тих контаката и сарадње, иако сам читао његове радове, састајали смо се у Београду, на Харварду...

Да ли сте сарађивали са Лотманом?

Да, непрестано. Њега смо звали да сарађује у Појмовнику, међутим он је већ био болестан, те је у Ловран долазила његова супруга Зара Минц. Први пут је путовао на Запад ради једног симпозијума у Словачкој. На њему смо дефинисали појам авангарде.

А са Успенским?

Не. С Успенским сам сарађивао посредно, да тако кажем. Наиме, Успенски је био професор у Бечу и десило се да је он напустио то место на које сам ја дошао. И, ту су настали проблеми. Организатори су ме замолили да на предавањима говорим немачки. Говорили су: имали смо професора Успенског који је говорио руски и студенти га нису разумели. Рекао сам да није у питању његов руски језик већ висок ниво дискурса. И, ја сам попустио и предавао сам немачки.

А са ким сте од немачких теоретичара радили? А од француских: са структуралистима и семиотичарима?

Нашем, ловранском кругу најближи сарадник је професор аустријске и немачке славистике Оге Ханзен-Леве који има неколико важних књига. Међу њима књигу о руском формализму која је изашла и на руском језику. Има вероватно најтемељитији рад о руском симболизму који није довршен, али су досад изашла два тома. Они су, и с гледишта истраживања текстова и с теоријског гледишта, највећи домет славистике немачког језичког подручја. Немци су врло добро заступани у тиму „Појмовника”. Са Французима смо имали неке сусрете ad hoc, али једноставно нисмо имали среће с њима. И не само да нисмо имали среће него ни ниво француске славистике није нам одговарао.

Да ли сте се у Америци сретали с професором Тарановским?

Да. Састајали смо се, али је међу нама дошло до неспоразума. Можете читати нашу полемику око интерпретације једне песме око које смо се закачили. Али, без обзира на то био сам његов гост на Харварду. Он је тада био стари господин. Њега сам упознао још као професора Београдског универзитета. Ја сам тада био млади асистент, он ме је сматрао дрским младићем и посматрао с висине. Тако је то почело и некако до краја остало.

Као што знамо, ученица Вам је била и Дубравка Угрешић.

Слушајте, Дубравка Угрешић је посебно поглавље. Заједно са мном је редиговала свеске „Појмовника”. Премда је направила одличан магистарски рад из руске књижевности, она је отишла у књижевност. Објавила је два романа, постала је општепризната књижевница и то је остало до данас. У Загребу су изашла њена Сабрана дела, међутим, она је науку дефинитивно напустила. Она је напустила науку тиме што је отишла директно у књижевност. Како је почела ратна ситуација, отишла је из књижевности у књижевну публицистику. Почела је објављивати по новинама у иностранству.

Шта мислите о постмодернизму у књижевности, и као теорији?

То мени иде на нерве. У првом реду сам назив. То је некакав подгрејани модернизам. Теоретичарима постмодернизма, модернизам почиње негде почетком XIX века, што је за мене нонсенс.

Постоји већ и пост-постмодернизам…

Добро. Слушајте, ја се држим неких мање-више традиционалних ознака за поједина раздобља, односно за поједине стилове у књижевности. И, ако померамо то уназад, онда опишимо о чему се ради. Ја сам предлагао појам ars combinatoria који је једна слависткиња у Пољској чак преузела од мене. На то се своди, јер то је раздобље кад је књижевност престала измишљати нешто, нови стил, и почела комбиновати старе теме. Ја знам да је то замена за оно што би други назвали постмодернизам. Цитирање уопште, сав однос према традицији значи узети из традиције оно што ти је потребно, прежвакати и дати то у комбинацији с другим. Мислим да је то мој одговор на Ваше питање.

Како стоји ствар с постмодернистичком књижевношћу у Хрватској?

Под том етикетом нећете баш наћи много хрватских књижевника, премда неке тако ситуирају…

Код нас је Павић зачетник тог правца, а укључио се и у светске токове.

О томе сам написао реферат на неком међународном скупу где сам говорио о ars combinatoria у јужнословенским књижевностима. Павић је седио крај мене и слушао о томе. То је у последњем раздобљу код нас био Шољан. Наравно, ту је и Дубравка Угрешић са Штефицом Цвек. Има и других писаца, узмимо само „Европску трулеж”Мирка Ковача, али Павић је на првом месту. Треба додати да је тај тип „Речника” као књижевни облик постојао пре Павића и да га је користио Аустријанац Додерер. На истом скупу и Павић је говорио о себи, с тим се с њим нисам могао сложити, али шта ћете.