Nije čovek za sve stručan

Što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu, glasi jedna latinska izreka. Uzeo sam je da njome branim svoj stav o onome o čemu ću pisati, a ne, daleko bilo, da bih nekoga vređao. Samo glasno razmišljam.

Da pođem prvo od sebe: sa svojih 164 centimetara visine i još poguren pod teretom godina, kad bih stavio šešir na glavu, ne bih se video, ne samo gledajući iz ptičje, nego ni iz žablje perspektive. Sako s izrezom pozadi svakog prosečno visokog čoveka meni može da bude frak. Većina mojih učenika u osnovnoj školi (a o gimnazijalcima i da ne govorim) bila je rastom viša od mene. Da budem iskren, oni to nisu primećivali. A ni ja. Svako je znao svoje mesto. I još: obožavam astronomiju, ali se ni slučajno ne bih upuštao u stručnu raspravu o njoj.

A danas? Svi znaju i mogu sve. Čudo jedno koliko imamo (pre)pametnih ljudi, a nismo pri vrhu evropskih zemalja po broju fakultetski obrazovanih ljudi. Naprotiv. Gde stekoše toliku pamet? Sociolozi drže predavanja o rudarstvu, politikolozi o veštačkoj inteligenciji, mašinci o agronomiji, filozofi i ponavljači o ekologiji... jedan, da je samo jedan, novinar već 12 godina uporno i „autoritativno” uči predsednika države kako treba da vlada. Gomila anarhista smatra da može da zaustavi razvoj zemlje.

Zašto je to tako? Zato što se osećaju tesno u svojoj koži. Opet, zašto? Zato što se nisu našli u svojoj struci. Oni su uglavnom, zalutali tu gde jesu, nisu našli sebe. A završili su škole, nema šta, makar većina od njih. Ipak, nije sve za svakoga, ne priliči svakome sve. Da su našli sebe u svojoj struci, zar bi imali vremena i želje da se bave nečim drugim? Zar se, recimo, Vladeta Jerotić bavio čime drugim, osim onim čime je bio opsednut celog života? I što se više upinju da pokažu svoju svestranost, sve više pokazuju svoju udaljenost od svoje struke, od samog sebe. A treba se okrenuti sebi. Ne samo zbog sebe, već u interesu svih nas.

Radomir Jovanović,
Žiča