Није човек за све стручан

Што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу, гласи једна латинска изрека. Узео сам је да њоме браним свој став о ономе о чему ћу писати, а не, далеко било, да бих некога вређао. Само гласно размишљам.

Да пођем прво од себе: са својих 164 центиметара висине и још погурен под теретом година, кад бих ставио шешир на главу, не бих се видео, не само гледајући из птичје, него ни из жабље перспективе. Сако с изрезом позади сваког просечно високог човека мени може да буде фрак. Већина мојих ученика у основној школи (а о гимназијалцима и да не говорим) била је растом виша од мене. Да будем искрен, они то нису примећивали. А ни ја. Свако је знао своје место. И још: обожавам астрономију, али се ни случајно не бих упуштао у стручну расправу о њој.

А данас? Сви знају и могу све. Чудо једно колико имамо (пре)паметних људи, а нисмо при врху европских земаља по броју факултетски образованих људи. Напротив. Где стекоше толику памет? Социолози држе предавања о рударству, политиколози о вештачкој интелигенцији, машинци о агрономији, филозофи и понављачи о екологији... један, да је само један, новинар већ 12 година упорно и „ауторитативно” учи председника државе како треба да влада. Гомила анархиста сматра да може да заустави развој земље.

Зашто је то тако? Зато што се осећају тесно у својој кожи. Опет, зашто? Зато што се нису нашли у својој струци. Они су углавном, залутали ту где јесу, нису нашли себе. А завршили су школе, нема шта, макар већина од њих. Ипак, није све за свакога, не приличи свакоме све. Да су нашли себе у својој струци, зар би имали времена и жеље да се баве нечим другим? Зар се, рецимо, Владета Јеротић бавио чиме другим, осим оним чиме је био опседнут целог живота? И што се више упињу да покажу своју свестраност, све више показују своју удаљеност од своје струке, од самог себе. А треба се окренути себи. Не само због себе, већ у интересу свих нас.

Радомир Јовановић,
Жича