Globalna „epidemija” bacanja hrane

– Gotovo polovina proizvedene hrane u Evropi završava u smeću, dok milioni građana ne mogu da priušte kvalitetne obroke. Posebno me zabrinjava što domaćinstva snose najveću odgovornost, ali tu je kriva i cela prehrambena industrija, od proizvodnje do distribucije – rekla je Borzanova. Ona je zatražila od Evropske komisije da donese konkretne mere za smanjenje otpada kako bi se postigli ciljevi postavljeni do 2030. godine. Istakla je takođe da su neophodne hitne akcije kako bi se građani edukovali o važnosti smanjenja otpada, ali bi, rekla je, trebalo razmisliti i o uvođenju strogih pravila za prehrambenu industriju. 

– S obzirom na inflaciju i rastuće cene hrane, rasipanje namirnica je neodgovorno i nedopustivo – rekla je Borzanova. Ona je napomenula da su Danci razvili tehnologiju koja smanjuje propadanje mleka u proizvodnji, što pokazuje da prehrambena industrija može biti odgovornija. Engleska uvodi obavezu za kompanije koje će do 2025. godine morati da odvajaju hranu za otpad kako bi se on što više smanjio. Zato EU, smatraju stručnjaci, mora da sledi ove primere i obezbedi da hrana, umesto da postane smeće, bude prenamenjena u bioenergiju ili đubrivo. 

– Evropskoj uniji trebaju snažnije mere kako bi se svi zajednički uključili u borbu protiv ovog problema. Odgovornost moraju preuzeti svi, od institucija i građana do proizvođača i trgovaca – naglasila je Biljana Borzan. U svetu se, inače, baci tri puta više hrane nego što je potrebno da se nahrane gladni – oko 1,3 milijarde tona godišnje završi u smeću. Zvanično, u Srbiji se godišnje baci između 770.000 i 900.000 tona hrane. Ekonomska računica, na osnovu analize iz 2020. godine, pokazuje da bi se smanjenjem PDV-a prihod u državnu kasu smanjio za oko 25 miliona dinara, ali da bi se povećala vrednost donirane hrane za oko 160 miliona dinara. Podaci pokazuju da se u našoj zemlji baci dva miliona kilograma hrane dnevno, što je deset puta više nego što se donira. S druge strane, više od 450.000 građana nema redovne obroke. Dok se radi na lakšoj proceduri prilikom donacija veće količine hrane, pojedine kompanije organizuju akcije kako bi pomogle gladnima. Prema istraživanju Centra za unapređenje životne sredine, kada bismo svu količinu hrane koju bacimo u roku od godinu dana spakovali u kese pa u kamione, kolona koju bi oni formirali protezala bi se od Subotice do Kragujevca. 

Kada je reč o razlozima bacanja hrane, uglavnom je posredi to što se namirnice jednostavno pokvare ili zaborave u frižideru. Istraživanja pokazuju da se najviše baca hleb (10,1 kilogram), zatim meso (7,18 kilograma) i mleko (6,74 litra), a najmanje voće (5,7 kilograma) i povrće (5,3 kilograma). Hranu bacamo iz mnogo razloga – zato što nam se pokvari (67 odsto), zatim zato što mi lično ili članovi domaćinstva ne žele da jedu stare namirnice (17 odsto) ili mislimo da nije bezbedna (11 odsto) – ali pre svega zato što smo tako navikli. Ovo je slika samo iz domaćinstava, što nije konačan rezultat o bacanju hrane. Kako bi rezultati bili kompletni, potrebno je dodati i za sada nepoznate količine otpada koje nastaju u procesu uzgajanja i otkupa namirnica, tokom fabričke obrade i pripreme za dalju prodaju, kao i viškove koji se ne prodaju u trgovinskim lancima i prodavnicama i otpad iz ugostiteljskih objekata. Procena je da je to još 40 odsto ukupnog otpada. Stručnjaci smatraju da je ovo postalo globalna epidemija koja čini da više od 30 procenata proizvedene hrane završi na svetskim deponijama, gde truli i raspada se i ispušta metan – jedan od najopasnijih gasova sa efektom staklene bašte. Bacanjem neupotrebljene hrane troši se i neverovatna količina resursa – energije i vode u procesima proizvodnje, pakovanja i transporta. Zbog toga su i sve češći apeli za ogromnom potrebom obrazovanja svih učesnika u lancu, od proizvođača do krajnjih korisnika.