Глобална „епидемија” бацања хране

– Готово половина произведене хране у Европи завршава у смећу, док милиони грађана не могу да приуште квалитетне оброке. Посебно ме забрињава што домаћинства сносе највећу одговорност, али ту је крива и цела прехрамбена индустрија, од производње до дистрибуције – рекла је Борзанова. Она је затражила од Европске комисије да донесе конкретне мере за смањење отпада како би се постигли циљеви постављени до 2030. године. Истакла је такође да су неопходне хитне акције како би се грађани едуковали о важности смањења отпада, али би, рекла је, требало размислити и о увођењу строгих правила за прехрамбену индустрију. 

– С обзиром на инфлацију и растуће цене хране, расипање намирница је неодговорно и недопустиво – рекла је Борзанова. Она је напоменула да су Данци развили технологију која смањује пропадање млека у производњи, што показује да прехрамбена индустрија може бити одговорнија. Енглеска уводи обавезу за компаније које ће до 2025. године морати да одвајају храну за отпад како би се он што више смањио. Зато ЕУ, сматрају стручњаци, мора да следи ове примере и обезбеди да храна, уместо да постане смеће, буде пренамењена у биоенергију или ђубриво. 

– Европској унији требају снажније мере како би се сви заједнички укључили у борбу против овог проблема. Одговорност морају преузети сви, од институција и грађана до произвођача и трговаца – нагласила је Биљана Борзан. У свету се, иначе, баци три пута више хране него што је потребно да се нахране гладни – око 1,3 милијарде тона годишње заврши у смећу. Званично, у Србији се годишње баци између 770.000 и 900.000 тона хране. Економска рачуница, на основу анализе из 2020. године, показује да би се смањењем ПДВ-а приход у државну касу смањио за око 25 милиона динара, али да би се повећала вредност дониране хране за око 160 милиона динара. Подаци показују да се у нашој земљи баци два милиона килограма хране дневно, што је десет пута више него што се донира. С друге стране, више од 450.000 грађана нема редовне оброке. Док се ради на лакшој процедури приликом донација веће количине хране, поједине компаније организују акције како би помогле гладнима. Према истраживању Центра за унапређење животне средине, када бисмо сву количину хране коју бацимо у року од годину дана спаковали у кесе па у камионе, колона коју би они формирали протезала би се од Суботице до Крагујевца. 

Када је реч о разлозима бацања хране, углавном је посреди то што се намирнице једноставно покваре или забораве у фрижидеру. Истраживања показују да се највише баца хлеб (10,1 килограм), затим месо (7,18 килограма) и млеко (6,74 литра), а најмање воће (5,7 килограма) и поврће (5,3 килограма). Храну бацамо из много разлога – зато што нам се поквари (67 одсто), затим зато што ми лично или чланови домаћинства не желе да једу старе намирнице (17 одсто) или мислимо да није безбедна (11 одсто) – али пре свега зато што смо тако навикли. Ово је слика само из домаћинстава, што није коначан резултат о бацању хране. Како би резултати били комплетни, потребно је додати и за сада непознате количине отпада које настају у процесу узгајања и откупа намирница, током фабричке обраде и припреме за даљу продају, као и вишкове који се не продају у трговинским ланцима и продавницама и отпад из угоститељских објеката. Процена је да је то још 40 одсто укупног отпада. Стручњаци сматрају да је ово постало глобална епидемија која чини да више од 30 процената произведене хране заврши на светским депонијама, где трули и распада се и испушта метан – један од најопаснијих гасова са ефектом стаклене баште. Бацањем неупотребљене хране троши се и невероватна количина ресурса – енергије и воде у процесима производње, паковања и транспорта. Због тога су и све чешћи апели за огромном потребом образовања свих учесника у ланцу, од произвођача до крајњих корисника.