Pravda za ćirilicu

Što bi narod rekao, gospodin Vojislav Stanojčić uzeo mi je reč iz usta kad je u ovoj rubrici 7. oktobra protestovao zbog natpisa na novoj autobuskoj stanici u Novom Beogradu. Podržavam ga u potpunosti, jer sam i ja bio preneražen kad sam to video. Posle 60 godina ćiriličnog BAS-a, dobismo latiničnu autobusku stanicu.

Ćirilica je oduvek bila deo našeg identitetskog gena, koji iz malograđanskih i skorojevićkih razloga pokušavamo da zatremo. Ovo sa stanicom je samo kap u moru nasrtaja na našu kulturnu baštinu koji se svakodnevno dešavaju pred našim očima, a konkretnog otpora, sem apela da se to ne čini, nema.

Možda problem leži u našem Ustavu, gde se u čl. 10 kaže da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, što će reći samo u komunikaciji s državnim organima. Laik sam za pravo, ali smatram da bi se izmenom ovog člana, gde bi se reč „službenoj” zamenila rečju „javnoj”, mnoge stvari drastično promenile u korist ćirilice.

Međutim, ni u Ustavu se ne pominje rodno osetljivi jezik, pa je jedna agronomka iz Novog Sada uspela da progura zakon o tome, pod pretnjom drakonskih kazni, a na opšte zgražavanje javnosti i struke.

Ko je imao priliku da prošeta Londonom ili Parizom video je da su svi natpisi na ulicama, radnjama, restoranima... ispisani na njihovom jeziku, a u dodatnom opisu na svim „egzotičnim” jezicima, ali ne krupnijim fontom. Vidite kako Bugari brane svoje pismo, jer su nekoliko meseci kasnije ušli u evrozonu, dok nisu izdejstvovali da i novčanice evra budu označene i ćirilicom.

A šta imamo na ulicama naših gradova? – Razne „čempionse”, „buk šopove”, „her akademije” i ko zna šta sve ne.

Pa šta se može hitno preduzeti na primeru pomenutog zakona? Prvo, da APR propiše da isticanje firme mora biti na ćirilici, uz dodatne natpise po izboru, ali ne fontom krupnijim od ćiriličnog. Drugo, da organ nadležan za dodelu nacionalnih radio i TV frekvencija, u konkursu postavi uslov ćiriličnog fonta i naziva, a da se postojećima ostavi rok da se tome prilagode. Treće, da republički i lokalni organi ne finansiraju održavanje manifestacija poput raznih bir festova, fešen vikova, egzita i drugih dok svoja imena ne prilagode srpskom jeziku. Četvrto, na sva izdanja dnevnih i periodičnih listova, knjiga i publikacija koja izlaze na latinici, uvesti porez od dva odsto, namenjen razvoju ćirilice. Peto, da svi titlovi filmova koji se prikazuju u Srbiji budu ćirilični. Šesto, da se ponovo razmotri pismo na automobilskim registarskim tablicama, jer ne stoje argumenti da neće važiti u inostranstvu. Vidite primer Bugarske, koja je članica EU. Šesto, da SANU, Matica srpska, filološki fakulteti i zainteresovane organizacije, sroče i pokrenu internet peticiju, koja bi možda nosila naslov: poslednji je čas za spas srpskog jezika i pisma.

A očekujem i da BAS opet bude BAS.

Slobodan Zečević,
Kragujevac