Правда за ћирилицу

Што би народ рекао, господин Војислав Станојчић узео ми је реч из уста кад је у овој рубрици 7. октобра протестовао због натписа на новој аутобуској станици у Новом Београду. Подржавам га у потпуности, јер сам и ја био пренеражен кад сам то видео. После 60 година ћириличног БАС-а, добисмо латиничну аутобуску станицу.

Ћирилица је одувек била део нашег идентитетског гена, који из малограђанских и скоројевићких разлога покушавамо да затремо. Ово са станицом је само кап у мору насртаја на нашу културну баштину који се свакодневно дешавају пред нашим очима, а конкретног отпора, сем апела да се то не чини, нема.

Можда проблем лежи у нашем Уставу, где се у чл. 10 каже да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, што ће рећи само у комуникацији с државним органима. Лаик сам за право, али сматрам да би се изменом овог члана, где би се реч „службеној” заменила речју „јавној”, многе ствари драстично промениле у корист ћирилице.

Међутим, ни у Уставу се не помиње родно осетљиви језик, па је једна агрономка из Новог Сада успела да прогура закон о томе, под претњом драконских казни, а на опште згражавање јавности и струке.

Ко је имао прилику да прошета Лондоном или Паризом видео је да су сви натписи на улицама, радњама, ресторанима... исписани на њиховом језику, а у додатном опису на свим „егзотичним” језицима, али не крупнијим фонтом. Видите како Бугари бране своје писмо, јер су неколико месеци касније ушли у еврозону, док нису издејствовали да и новчанице евра буду означене и ћирилицом.

А шта имамо на улицама наших градова? – Разне „чемпионсе”, „бук шопове”, „хер академије” и ко зна шта све не.

Па шта се може хитно предузети на примеру поменутог закона? Прво, да АПР пропише да истицање фирме мора бити на ћирилици, уз додатне натписе по избору, али не фонтом крупнијим од ћириличног. Друго, да орган надлежан за доделу националних радио и ТВ фреквенција, у конкурсу постави услов ћириличног фонта и назива, а да се постојећима остави рок да се томе прилагоде. Треће, да републички и локални органи не финансирају одржавање манифестација попут разних бир фестова, фешен викова, егзита и других док своја имена не прилагоде српском језику. Четврто, на сва издања дневних и периодичних листова, књига и публикација која излазе на латиници, увести порез од два одсто, намењен развоју ћирилице. Пето, да сви титлови филмова који се приказују у Србији буду ћирилични. Шесто, да се поново размотри писмо на аутомобилским регистарским таблицама, јер не стоје аргументи да неће важити у иностранству. Видите пример Бугарске, која је чланица ЕУ. Шесто, да САНУ, Матица српска, филолошки факултети и заинтересоване организације, сроче и покрену интернет петицију, која би можда носила наслов: последњи је час за спас српског језика и писма.

А очекујем и да BAS опет буде БАС.

Слободан Зечевић,
Крагујевац