Švedska – sigurna kuća za osobe sa invaliditetom

Kada je 1991. godine Džejmi Boling donosila odluku da se preseli iz Amerike u Švedsku, presudila je činjenica da je ova skandinavska zemlja jedna od najboljih na svetu za život osoba sa invaliditetom. Nakon što je završila studije socijalne antropologije na Univerzitetu u Stokholmu i zasnovala porodicu, postala je direktorka Instituta za nezavisan život (Independent living institute), koji zastupa prava osoba sa invaliditetom. Trideset godina kasnije, ona i dalje smatra da je Švedska veoma dobro okruženje za život osoba sa fizičkim ili mentalnim hendikepom, jer ova država već decenijama vodi snažnu i proaktivnu socijalnu politiku, iako se još uvek povremeno bori sa predrasudama sugrađana prema osobama u invalidskim kolicima.

„Nije sve savršeno, jer političari dolaze i odlaze, pa stalno moramo da lobiramo kod novih predstavnika vlasti za prava osoba sa invaliditetom. Imamo dobre zakone koji garantuju pristupačnost svim osobama sa invaliditetom, ali i dalje postoje stare zgrade bez arhitektonskih rampi ili kupatila adaptiranih za prilaz osobama u invalidskim kolicima. U Švedskoj ne postoji zakon koji nalaže da firma mora da ima zaposlenu osobu sa invaliditetom, ali imamo brojne kompanije koje pomažu osobama sa fizičkim ili mentalnim hendikepom da lakše nađu posao. Sadašnja vlada više je desno orijentisana i ne izdvaja toliko novca za socijalnu politiku i nevladin sektor koji radi sa osobama iz ranjivih socijalnih kategorija. Primera radi, kada sam došla u Švedsku, dobila sam 60.000 kruna od lokalne samouprave za kupovinu specijalnog automobila u koji se može ući sa invalidskim kolicima, a kada sam nedavno kupovala novo vozilo, dobila sam samo 30.000 kruna, što je otprilike 20 odsto njegove vrednosti. Postoji specijalna taksi služba za prevoz osoba sa invaliditetom, ali su mesečne karte veoma skupe”, ističe Džejmi Boling, sa kojom smo razgovarali u okviru projekta „Puls Evrope – medijske posete EU”, koji realizuje Delegacija Evropske unije u Srbiji.

Razgovor sa Džejmi vodimo u Muzeju modernih umetnosti u Stokholmu, koji, poput svih muzeja u prestonici Švedske, ima arhitektonske rampe za prilaz invalidskim kolicima. A na pitanje kakav je odnos prema osobama sa invaliditetom u svakodnevnom životu i da li se susreće sa bilo kojom vrstom diskriminacije zbog toga što život provodi u invalidskim kolicima, naša sagovornica kaže da se taj odnos menjao kroz godine – kada je pre 30 godina došla u Švedsku, osobe zaposlene u javnom sektoru komunicirale su sa njenim personalnim asistentom umesto sa njom.

„Dešavalo se da odem u prodavnicu i da prodavačica pita mog asistenta šta želim da kupim, pa sam bila primorana da joj mahnem i viknem ’Hej, ja postojim, pričaj sa mnom’. U Švedskoj postoji ombudsman za antidiskriminaciju na nacionalnom nivou, grad Stokholm ima svog ombudsmana za osobe sa invaliditetom, a u našoj organizaciji postoje advokati koji zastupaju njihova prava – trenutno zastupamo prava jedne devojke sa hendikepom koja želi da bude pilot, ali je bila odbijena od strane avio-kompanije. Danas svi autobusi u Švedskoj imaju besplatnu vaj-faj konekciju, ali nemaju svi autobusi platformu za pristup osoba u invalidskim kolicima, jer se vozači žale da im podizanje i spuštanje te platforme usporava vožnju. Prošle godina sam podnela žalbu lokalnoj samoupravi jednog manjeg grada na severu Švedske, jer autobus koji vozi do moje vikendice nema tu platformu, pa mnogi moji prijatelji koji nemaju sopstveni automobil ne mogu da mi dođu u posetu, ali ta žalba nije usvojena.”

Karin Sundin, članica Parlamentarnog komiteta za zdravstvo i socijalna pitanja Vlade Švedske, sa kojom smo razgovor vodili u zgradi Švedskog parlamenta, koja je takođe pristupačna osobama sa invaliditetom, objašnjava da je zdravstveni sistem regionalni – unutar Švedske postoji 21 region, ali svi moraju da vode istu politiku kada su u pitanju osobe sa invaliditetom. Međutim, njihovi budžeti se razlikuju, pa se ponekad vodi debata da li gluve osobe u svim regionima Švedske imaju slušne aparate istog kvaliteta ili moraju da ih doplate, ukoliko žele najsavremenije.

„Mi se već decenijama trudimo da napravimo društvo jednakih mogućnosti i Švedska socijaldemokratska partija, koju je svojevremeno predvodio i naš premijer Ulof Palme, veoma aktivno radi na poboljšanju osoba sa invaliditetom. U novijoj istoriji zemlje veliki doprinos pružio je lider naše partije, koji je bio slep i dosta toga uradio na unapređenju statusa naših sugrađana sa fizičkim i mentalnim hendikepom, a pre tri godine počela je velika reforma za uvođenje personalnih asistenata osobama sa invaliditetom. Iako je Socijaldemokratska partija utrla put tim promenama, kao levo orijentisana političarka moram da kažem da imamo dobru podršku iz desničarskih stranaka po ovom pitanju, jer su rodna ravnopravnost i ravnopravnost osoba sa invaliditetom snažne i važne vrednosti švedskog društva. Po našem zakonu, svako dete sa invaliditetom ima pravo na podršku personalnog asistenta, ako stručnjaci procene da mu je ona potrebna, a za svaku osobu sa henedikepom pravi se individualna procena kakva vrsta pomoći joj je potrebna – od vrtića do fakulteta. Zakon dozvoljava mogućnost i da roditelj bude negovatelj svom detetu i bude plaćen za to, pa se u nekim porodicama roditelji odlučuju da jedan radi, a drugi ostane kod kuće i vodi računa o detetu”, priča Karin Sundin.

Ona dodaje da je pre pedeset godina bilo mnogo više specijalnih škola – internata za decu sa invaliditetom, a sada su ova deca uglavnom obuhvaćena inkluzivnim obrazovanjem u redovnim školama, u kojima dobijaju različitu vrstu podrške od psihologa, logopeda, defektologa i specijalnih pedagoga. Što ozbiljniju dijagnozu ima, osoba dobija i ozbiljniju podršku zdravstvenog, obrazovnog i socijalnog sistema. Pre četiri decenije počela je izgradnja malih kućnih zajednica za osobe sa invaliditetom, u kojima oni dobijaju pomoć lokalne samouprave, a već duže vreme na snazi je zakon po kome je zabranjeno zidanje zgrade koja nije pristupačna osobama u kolicima, bilo da su u pitanju dečja ili kolica osoba sa hendikepom. Sva vozila javnog prevoza moraju da budu adaptirana za prevoz osoba sa invaliditetom. Naša sagovornica zaključuje da se Vlada Švedske trudi da stvori društvo jednakih mogućnosti, iako su svesni da postoji diskriminacija osoba sa invaliditetom na tržištu rada, naročito ako je osoba gluva ili slepa, jer ne postoje zakonske mogućnosti da se poslodavci nateraju da ih zapošljavaju.