Ko je ko u zemlji brda i primorja

Pesnike nikada ne treba potcenjivati, proterivati ih iz čitanki ili cenzurisati, naročito kada se to čini sa najvećim.

Možda je onaj trenutak kada je Njegoš postao persona non grata za obrazovni sistem Crne Gore, gde su izmišljani pisci veći od njega, iako ih je teško prepoznavao i gugl, postao čas konačnog otrežnjenja ne samo Srba u Crnoj Gori već možda još više i Crnogoraca, jer velika poezija ne poznaje ni nacionalnu ni identitetsku pripadnost, ni veroispovest, ni političke stranke, ni regionalne igre.

Ko god najvećem pesniku na srpskom jeziku i nekadašnjem vladaru Crne Gore ospori „Gorski vijenac” i cenzuriše ga, a potom najvećeg živog srpskog pesnika Matiju Bećkovića od osamdeset leta državnim ukazom proglasi za pesničkog stvora opakog za nacionalnu bezbednost Crne Gore, taj je unapred osuđen na političku propast.

Jednostavno je, stihove velikih poeta ne možete ni uhapsiti, ni zaključati u magacine, ni izbrisati iz sećanja.

Sasvim je moguće da je to bio katarzični trenutak koji je ne samo doprineo da političko tlo pod nogama Mila Đukanovića počne da puca kao led, a da su se četiri godine po njegovom padu posle tri decenije apsolutističke vlasti sa tolikim nestrpljenjem iščekivali rezultati popisa stanovništva. A brojalo se dugo, kao da je Crnogoraca u najmanju ruku kao Amerikanaca. Ili kao u neka druga stara saveznička vremena, kada je njih i Rusa bilo 300 miliona.

Ko je ko u Crnoj Gori posle statističkog prebrojavanja koje je postalo vrhunsko političko pitanje? Koliko ima Crnogoraca, koliko Srba, a koliko ostalih i kakve će to konsekvence imati na politički život zemlje Brda i Primorja? Crnogoraca ima 41,12 odsto, Srba 32,93 odsto, ali najveći broj se izjasnio da govori srpskim jezikom kao maternjim (43 odsto građana), dok ogromna većina pravoslavnih vernika, odnosno 71 odsto stanovništva, doživljava Srpsku pravoslavnu crkvu kao svoju.

Teško je da među pravoslavcima ima onih koji podržavaju nevladinu organizaciju registrovanu kao Crnogorska pravoslavna crkva, na čijem čelu je bio Miraš Dedeić. Takve ni Milo lično ne poznaje.

Kako je u odnosu na prethodni popis, održan 2011. godine, porastao broj građana koji se izjašnjavaju kao Srbi, a smanjio broj Crnogoraca, ali tako da ni rast Srba ni pad Crnogoraca nisu dramatični, da li Crna Gora ulazi u stabilnu fazu multietničke države ili će identitetsko pitanje i dalje dominirati kao ključno političko pitanje u Crnoj Gori?

Podaci o jeziku i veroispovesti su zapravo ključni i jasno govore o identitetskoj kompleksnosti kako Crnogoraca tako i Srba, koja je, umesto da postane dodatni faktor zbližavanja dva oka u glavi, učinila da se braća, rođaci, kumovi i prijatelji dramatično dele, zahvaljujući politici Mila Đukanovića, koji je, zarad opstanka na vlasti, započeo da gradi novi crnogorski identitet na osnovama antisrpstva.

Bilo bi veoma važno da i srpska politička elita i intelektualci, kako u Crnoj Gori, tako i ovamo, shvate da se srpski identitet u Crnoj Gori ne može graditi na anticrnogorstvu, te se izlaz iz ovog rebusa može pronaći u razumnom dijalogu kako Srba i Crnogoraca, tako i pripadnika ostalih nacionalnih manjina. Naročito zbog dualnosti identiteta koji se menja od popisa do popisa te su se isti ljudi tokom života različito izjašnjavali. Otkuda takav popisni paradoks?

Ako se crnogorski knjaz Nikola decenijama borio za ujedinjenje srpstva, a potom i južnih Slovena, smatrajući da dinastiji Njegoš pripada kruna njegovog budućeg carstva, što ga je posvađalo sa dinastijom Karađorđević, njegov unuk kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, a gde bi bio rođen ako ne u Crnoj Gori, stvorio je Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, iako je mnogo decenija kasnije optuživan da je stvarajući Kraljevinu Jugoslaviju okupirao kako Crnu Goru, gde je ugledao svet, tako i svoga dedu!

Dolaskom komunista na vlast sledi i komunističko oblikovanje crnogorske nacije, koju je najavio Milovan Đilas u svom tekstu u „Borbi” 1945. godine, gde je konstatovao kako su Srbi i Crnogorci jednog porekla i jednog korena, ali je razvoj nacionalne svesti išao različitim putevima. Đilas je precizirao da su Crnogorci drugačiji Srbi od ostalih i da je ta razlika dovoljna da se stvori posebna nacija.

Đilasova ideja nije bila strana stanovništvu Crne Gore, a kako je drug Đido tada bio poprilično moćan, na prvom popisu stanovništva 1948. godine bilo je 1,78 odsto Srba. Bilo je to vreme kada nije bilo naročito inteligentno opirati se stavovima druga Đide, te broj Srba na narednim popisima i pored Đilasovog razlaza sa Titom i komunistima do 1991. godine varira od 2,9 do 7,46 odsto (1971. godine).

Interesantno je da srpska politička elita, kako u doba kraljevine, tako i u doba crvenih, apsolutno ne razmišlja o Srbiji kao nezavisnoj državi, što je svojevrsna antiteza velikosrpskom hegemonizmu, već naprotiv blagonakloni pogled na nacionalnu raznolikost novostvorenih nacija u doba druge Jugoslavije.

Pojava Momira Bulatovića i Mila Đukanovića, najpre na Žutoj gredi, a potom u republičkim organima u Podgorici, takođe ne menja ovaj trend, iako dolazi do blagog romantičarskog nacionalnog zanosa, pa popis iz 1991. godine beleži 9,34 odsto Srba.

Ali Momir i Milo, plus Sveto Marović, ostaju u zajednici sa Srbijom i ironija sudbine, istorije i identiteta jeste da je drug Đido bio blizu istine. Ispostaviće se da je svejedno da li su se građani izjašnjavali kao Crnogorci ili Srbi, jer se crnogorstvo nije zasnivalo na antisrpstvu, već zajedništvu.

Međutim, u vreme Mila i Momira počinje da se rađa crnogorski identitet uperen protiv srpskih korena, na čemu je bio zasnovan dualizam Milovana Đilasa. Osniva se Liberalni savez Crne Gore a zloglasni duh Sekule Drljevića, saradnika okupacionih vlasti i saveznika Ante Pavelića počinje da se budi kroz tada marginalne pokrete koji najavljuju buru koja će uslediti.

Onoga trenutka kada Milo okreće leđa najpre Slobodanu Miloševiću, a potom i posle pobede DOS-a ostaje na secesionističkom putu, postaje jasno da namerava da se okrene i od Srbije, pa broj Srba na popisu 2003. godine naglo narasta na 31,99 odsto.

Istovremeno, elita u Beogradu se tek osvestila 2006. godine, kada se Crna Gora odvojila od Državne zajednice Crne Gore, pa je Srbija postala nezavisna država. Na drugoj strani, kako bi cementirao sopstvenu vlast, Đukanović nastavlja da utvrđuje crnogorski identitet uzgajajući seme antisrpstva kako među sopstvenim građanima, tako i prema Beogradu.

Osim stvaranja crnogorskoj jezika i promene državnih simbola, Milo ne shvata da, pokušavajući da zaokruži svoj projekat novog crnogorstva, započinje da svojim potezima začuđuje i svoje sledbenike, što kulminira njegovom idejom o donošenju Zakona o slobodi veroispovesti, čime udara na SPC i njene svetinje. Šta nije razumeo Milo? Da su ga mnogi sledili zbog komformizma, potom straha od njegove vladavine u zemlji u kojoj svako svakoga zna i kome je svako svakome familija. Ali pokušaj udara na SPC, čiji su vernici i mnogi članovi i funkcioneri DPS-a, postaje jedan od onih trenutaka kada se stvari potpuno ogole i kada su i Crnogorci rekli da je dosta.

Da li je teza da zapravo niko nije toliko uradio na vraćanju srpstva na scenu u Crnoj Gori kao što je to uradio Milo Đukanović zaista tačna? I da je njegovim predanim radom Srbija ne samo stekla nezavisnost 2006. godine već i podsetila desetine i desetine hiljada Crnogoraca da su Srbi? Možda mu se zbog toga ne treba zahvaliti spomenikom na Vračaru koji bi dobio za života, ali se pokazalo da je i pored političke genijalnosti, koju je neosporno posedovao, potpuno zaboravio ko je nekada bio. Ali mnogi su se setili da su Srbi, kako zbog jezika koji govore, tako i zbog crkve u koju odlaze.