Ко је ко у земљи брда и приморја

Песнике никада не треба потцењивати, протеривати их из читанки или цензурисати, нарочито када се то чини са највећим.

Можда је онај тренутак када је Његош постао персона нон грата за образовни систем Црне Горе, где су измишљани писци већи од њега, иако их је тешко препознавао и гугл, постао час коначног отрежњења не само Срба у Црној Гори већ можда још више и Црногораца, јер велика поезија не познаје ни националну ни идентитетску припадност, ни вероисповест, ни политичке странке, ни регионалне игре.

Ко год највећем песнику на српском језику и некадашњем владару Црне Горе оспори „Горски вијенац” и цензурише га, а потом највећег живог српског песника Матију Бећковића од осамдесет лета државним указом прогласи за песничког створа опаког за националну безбедност Црне Горе, тај је унапред осуђен на политичку пропаст.

Једноставно је, стихове великих поета не можете ни ухапсити, ни закључати у магацине, ни избрисати из сећања.

Сасвим је могуће да је то био катарзични тренутак који је не само допринео да политичко тло под ногама Мила Ђукановића почне да пуца као лед, а да су се четири године по његовом паду после три деценије апсолутистичке власти са толиким нестрпљењем ишчекивали резултати пописа становништва. А бројало се дуго, као да је Црногораца у најмању руку као Американаца. Или као у нека друга стара савезничка времена, када је њих и Руса било 300 милиона.

Ко је ко у Црној Гори после статистичког пребројавања које је постало врхунско политичко питање? Колико има Црногораца, колико Срба, а колико осталих и какве ће то консеквенце имати на политички живот земље Брда и Приморја? Црногораца има 41,12 одсто, Срба 32,93 одсто, али највећи број се изјаснио да говори српским језиком као матерњим (43 одсто грађана), док огромна већина православних верника, односно 71 одсто становништва, доживљава Српску православну цркву као своју.

Тешко је да међу православцима има оних који подржавају невладину организацију регистровану као Црногорска православна црква, на чијем челу је био Мираш Дедеић. Такве ни Мило лично не познаје.

Како је у односу на претходни попис, одржан 2011. године, порастао број грађана који се изјашњавају као Срби, а смањио број Црногораца, али тако да ни раст Срба ни пад Црногораца нису драматични, да ли Црна Гора улази у стабилну фазу мултиетничке државе или ће идентитетско питање и даље доминирати као кључно политичко питање у Црној Гори?

Подаци о језику и вероисповести су заправо кључни и јасно говоре о идентитетској комплексности како Црногораца тако и Срба, која је, уместо да постане додатни фактор зближавања два ока у глави, учинила да се браћа, рођаци, кумови и пријатељи драматично деле, захваљујући политици Мила Ђукановића, који је, зарад опстанка на власти, започео да гради нови црногорски идентитет на основама антисрпства.

Било би веома важно да и српска политичка елита и интелектуалци, како у Црној Гори, тако и овамо, схвате да се српски идентитет у Црној Гори не може градити на антицрногорству, те се излаз из овог ребуса може пронаћи у разумном дијалогу како Срба и Црногораца, тако и припадника осталих националних мањина. Нарочито због дуалности идентитета који се мења од пописа до пописа те су се исти људи током живота различито изјашњавали. Откуда такав пописни парадокс?

Ако се црногорски књаз Никола деценијама борио за уједињење српства, а потом и јужних Словена, сматрајући да династији Његош припада круна његовог будућег царства, што га је посвађало са династијом Карађорђевић, његов унук краљ Александар Први Карађорђевић, а где би био рођен ако не у Црној Гори, створио је Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, иако је много деценија касније оптуживан да је стварајући Краљевину Југославију окупирао како Црну Гору, где је угледао свет, тако и свога деду!

Доласком комуниста на власт следи и комунистичко обликовање црногорске нације, коју је најавио Милован Ђилас у свом тексту у „Борби” 1945. године, где је констатовао како су Срби и Црногорци једног порекла и једног корена, али је развој националне свести ишао различитим путевима. Ђилас је прецизирао да су Црногорци другачији Срби од осталих и да је та разлика довољна да се створи посебна нација.

Ђиласова идеја није била страна становништву Црне Горе, а како је друг Ђидо тада био поприлично моћан, на првом попису становништва 1948. године било је 1,78 одсто Срба. Било је то време када није било нарочито интелигентно опирати се ставовима друга Ђиде, те број Срба на наредним пописима и поред Ђиласовог разлаза са Титом и комунистима до 1991. године варира од 2,9 до 7,46 одсто (1971. године).

Интересантно је да српска политичка елита, како у доба краљевине, тако и у доба црвених, апсолутно не размишља о Србији као независној држави, што је својеврсна антитеза великосрпском хегемонизму, већ напротив благонаклони поглед на националну разноликост новостворених нација у доба друге Југославије.

Појава Момира Булатовића и Мила Ђукановића, најпре на Жутој греди, а потом у републичким органима у Подгорици, такође не мења овај тренд, иако долази до благог романтичарског националног заноса, па попис из 1991. године бележи 9,34 одсто Срба.

Али Момир и Мило, плус Свето Маровић, остају у заједници са Србијом и иронија судбине, историје и идентитета јесте да је друг Ђидо био близу истине. Испоставиће се да је свеједно да ли су се грађани изјашњавали као Црногорци или Срби, јер се црногорство није заснивало на антисрпству, већ заједништву.

Међутим, у време Мила и Момира почиње да се рађа црногорски идентитет уперен против српских корена, на чему је био заснован дуализам Милована Ђиласа. Оснива се Либерални савез Црне Горе а злогласни дух Секуле Дрљевића, сарадника окупационих власти и савезника Анте Павелића почиње да се буди кроз тада маргиналне покрете који најављују буру која ће уследити.

Онога тренутка када Мило окреће леђа најпре Слободану Милошевићу, а потом и после победе ДОС-а остаје на сецесионистичком путу, постаје јасно да намерава да се окрене и од Србије, па број Срба на попису 2003. године нагло нараста на 31,99 одсто.

Истовремено, елита у Београду се тек освестила 2006. године, када се Црна Гора одвојила од Државне заједнице Црне Горе, па је Србија постала независна држава. На другој страни, како би цементирао сопствену власт, Ђукановић наставља да утврђује црногорски идентитет узгајајући семе антисрпства како међу сопственим грађанима, тако и према Београду.

Осим стварања црногорској језика и промене државних симбола, Мило не схвата да, покушавајући да заокружи свој пројекат новог црногорства, започиње да својим потезима зачуђује и своје следбенике, што кулминира његовом идејом о доношењу Закона о слободи вероисповести, чиме удара на СПЦ и њене светиње. Шта није разумео Мило? Да су га многи следили због комформизма, потом страха од његове владавине у земљи у којој свако свакога зна и коме је свако свакоме фамилија. Али покушај удара на СПЦ, чији су верници и многи чланови и функционери ДПС-а, постаје један од оних тренутака када се ствари потпуно оголе и када су и Црногорци рекли да је доста.

Да ли је теза да заправо нико није толико урадио на враћању српства на сцену у Црној Гори као што је то урадио Мило Ђукановић заиста тачна? И да је његовим преданим радом Србија не само стекла независност 2006. године већ и подсетила десетине и десетине хиљада Црногораца да су Срби? Можда му се због тога не треба захвалити спомеником на Врачару који би добио за живота, али се показало да је и поред политичке генијалности, коју је неоспорно поседовао, потпуно заборавио ко је некада био. Али многи су се сетили да су Срби, како због језика који говоре, тако и због цркве у коју одлазе.