Postajemo svesni prirode tek kad upadnemo u krize

Novi dobitnik Andrićeve nagrade Srđan V. Tešin, za knjigu priča „Crna Anđelija”, biće gost na štandu svog izdavača Arhipelaga, u okviru 67. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, u petak 25. oktobra, od 15 do 18 časova. Ljubitelji životinja i ljudi razumeće i zavoleće ove Tešinove pripovesti, sa čijih korica ih pomno posmatra fotografija jedne mistične crne mačke, kao da pokušava da pronikne u tajnu samoga sveta. Ta teritorijalnost životinja i njihova vezanost za čovekovu sudbinu, potreba da štite i da budu voljene, izvor je lepih, smešnih, ali i tužnih situacija u ovim pripovestima, koje evociraju uspomene na detinjstvo i sve ono što polako iščezava pred našim očima... Proza Srđana V. Tešina prevedena je na deset svetskih jezika, zastupljena je u domaćim i inostranim antologijama srpske savremene književnosti, a on je dobitnik više priznanja. Živi u Kikindi.

Životinje su glavni junaci vaše nove zbirke priča, iako mnogi ljudi defiluju njihovim sižeima. Kako se ljudska priroda odražava u životinjama?

Na neki način, priča o životinjama uvek je i priča o ljudima, jer se ljudi uporno trude da razumeju životinje iz sopstvene antropomorfne pozicije. A upravo zbog takve, gotovo ironijske pozicije, kako kaže Kortasar u „Zverinju”, „proizlazi i mišljenje moje tetke o zlobi puma, i moje sestre od tetke, o zavidljivosti mačaka ili o proročkoj vidovitosti sova”. Kako bismo razumeli životinje, mi u njima tražimo ono ljudsko da bismo mogli da uspostavimo kakvu-takvu komunikaciju. Davno, u jednom intervjuu koji sam s njim radio, Uglješa Šajtinac rekao je kako se „najveća tuga ogleda u nemogućnosti istinskog komuniciranja između životinje i čoveka”. Životinje su samo nemi saputnici čovekovih nevolja, iako suštinski žive s nama ili pored nas. Zbog toga što nemaju svest o tome da mogu da poprave svoju poziciju u svetu, postaju žrtve ljudskih bestijalnosti. Ono što se u ljudskom svetu smatra civilizacijskim ili tehnološkim napretkom u korist čitave vrste, u životinjskom se to zove tragedija.

Životinje su duša svakog od opisanih toponima, bilo u Beogradu ili Mokrinu, negde čak i gospodare. Zalazite li iz svakodnevnih tragikomičnih situacija u oblast arhetipova, postaje li rodni Mokrin tako i jedno mitsko mesto?

Jedino sam se u priči „Zverinjak” konkretno pozivao na antičke mitove u kojima životinje imaju atribute arhetipova. Povezivanje s drevnim predstavama o arhetipskim životinjama sa životinjama iz naše svakodnevice treba da ukaže na to da je veza između ljudi i životinja toliko duboko ukorenjena da je nemoguće razlučiti gde u čoveku prestaje ono životinjsko, a kad u životinji nastupa ono ljudsko. Ali za razliku od mitoloških predstava životinja, u mojim pričama nema ničeg fantastičnog, kao što ih ima, recimo, kod Kortasara, Borhesa ili Pope. Odrastao sam na selu, u pitoresknom Mokrinu, okružen životinjama koje su delile sudbinu ljudi. Za razliku od današnjih vremena kada su životinje industrijalizovane, štale u mom banatskom Makondu nekada su bile pune konja i goveda. Najdugovečniji kolumnista „Politike”, moj Mokrinčanin, Bogdan Ibrajter Tane pričao mi je kako je u Mokrinu, između dva svetska rata, bilo deset hiljada ovaca. Na paši je bilo i dve-tri stotine mangulica. Danas, nema ajgira, nema bikova, sve je manje ovaca, ali zato u Mokrinu imamo „svetsko prvenstvo u tuči guskova” i „svetsko prvenstvo u tucanju uskršnjim kokošijim jajima”. S druge strane, zar nije već samo po sebi „mitska stvar” to što iz Mokrina dolaze i Miroslav Antić, Raša Popov, Vasa Stajić, Imre Sabo, Bogdan Tane Ibrajter, Đura Đukanov ili Mića Vujičić?

Za koje pisce se intertekstualno vezujete pričajući o životinjama?

Konkretno u „Crnoj Anđeliji” oslanjam se za Kortasara i njegovu knjigu „Zverinje”, Radoslava Petkovića i njegov „Ogled o mački”, za Bulgakova i njegovog Behemota iz „Majstora i Margarite”, Voju Despotova i njegove „Andrake, jepure i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata”, ali možda najviše za „Rečnik grčke i rimske mitologije” Dragoslava Srejovića i Aleksandrine Cermanović Kuzmanović i za nezaobilazne knjige „Čudesni svetovi Volta Diznija” i „1000 čuda prirode” iz kojih sam i ja, poput mnogih mojih vršnjaka, u detinjstvu učio o tajnom svetu životinja.

Sećanja junaka na detinjstvo, Jugoslaviju, porodično zajedništvo takođe su motivi ovih priča. Osećate li potrebu da ostavite što više detalja u vezi sa tim, a u susretu sa današnjicom kakva jeste? Sećate se i lista „Politika”...

Moja porodična istorija kaže da sam naučio da čitam uz „Politiku” i „Politikin Zabavnik”. Posebno su mi bile zanimljive rubrike „Dogodilo se na današnji dan” ili „Verovali ili ne”. I kao da se čitava moja poetika može objasniti nazivima ovih rubrika. Moje priče, iako nisu ni bajke ni basne, niti u sebi imaju elemente fantastike, suštinski govore o svakodnevici, sa čestim izletima u zazivanje prošlosti na koju se naša svakodnevica oslanja. Moja sadašnjost je evokativna u onom smislu u kom mi je stalo da od zaborava otrgnem neke važne ljude i događaje i jedan svet koji neumitno propada. Zbog toga mojim pripovestima defiluju ljudi i životinje koji su, na neki način, ugrožene vrste, vrste u izumiranju. Banat Dositeja, Sterije Popovića, Jakšića, Crnjanskog, Pope ili Markova živi u njihovim knjigama, a nama, piscima iz Banata, koji kako kaže Mihiz imamo„poseban temperament”, ne sme biti mrsko da njihovu misiju nastavimo.

Priča kaže da je Tito voleo velike papagaje...

Priča o izmišljenom Titovom papagaju Kobi jeste priča o antifašizmu, ali i o tome kako se danas podlo revidira naša antifašistička prošlost. Nažalost, svedoci smo toga da se najveći antifašistički pokret u Drugom svetskom ratu i njegov vođa, koji su izvojevali pobedu nad okupatorom, danas isteruju iz istorijskih čitanki, da im se uklanjaju spomenici i nazivi ulica i trgova, a da su medijski prostor preplavili sledbenici poraženih saradnika okupatora. Zašto bismo se stideli uloge naših predaka u borbi protiv fašističkog zla? Ne mogu da se pomirim s činjenicom da oni koji su se borili za nacionalno i socijalno jedinstvo ponovo bivaju proganjani kao za vreme Drugog svetskog rata. Otuda, moj izmišljeni papagaj Koba, poput moje bake Vide, i dalje kočijaški psuje Hitlera.

Svakodnevica je u ovim pričama izvor čudesa. Kako sačuvati duh očuđenja kada sve radi protiv njega? Ili možda ne radi?

„Crna Anđelija” završava se poglavljem u kome narator zaključuje da mu čuda prirode iz njegovog sokaka nikada nisu izgledala „sasvim obično, pa prema tome i nevažno”. Onome ko uspe da sačuva u sebi duh deteta i nevinost životinje čuda će se svakodnevno dešavati pred očima. Ljudi postaju svesni tih čuda, čuda prirode, tek kada upadnu u krize, kad se uplaše za svoj život. Tek tada, razrogačenih očiju, ugledaju ono što do tada nisu ni znali da postoji.