Постајемо свесни природе тек кад упаднемо у кризе

Нови добитник Андрићеве награде Срђан В. Тешин, за књигу прича „Црна Анђелија”, биће гост на штанду свог издавача Архипелага, у оквиру 67. Међународног београдског сајма књига, у петак 25. октобра, од 15 до 18 часова. Љубитељи животиња и људи разумеће и заволеће ове Тешинове приповести, са чијих корица их помно посматра фотографија једне мистичне црне мачке, као да покушава да проникне у тајну самога света. Та територијалност животиња и њихова везаност за човекову судбину, потреба да штите и да буду вољене, извор је лепих, смешних, али и тужних ситуација у овим приповестима, које евоцирају успомене на детињство и све оно што полако ишчезава пред нашим очима... Проза Срђана В. Тешина преведена је на десет светских језика, заступљена је у домаћим и иностраним антологијама српске савремене књижевности, а он је добитник више признања. Живи у Кикинди.

Животиње су главни јунаци ваше нове збирке прича, иако многи људи дефилују њиховим сижеима. Како се људска природа одражава у животињама?

На неки начин, прича о животињама увек је и прича о људима, јер се људи упорно труде да разумеју животиње из сопствене антропоморфне позиције. А управо због такве, готово иронијске позиције, како каже Кортасар у „Зверињу”, „произлази и мишљење моје тетке о злоби пума, и моје сестре од тетке, о завидљивости мачака или о пророчкој видовитости сова”. Како бисмо разумели животиње, ми у њима тражимо оно људско да бисмо могли да успоставимо какву-такву комуникацију. Давно, у једном интервјуу који сам с њим радио, Угљеша Шајтинац рекао је како се „највећа туга огледа у немогућности истинског комуницирања између животиње и човека”. Животиње су само неми сапутници човекових невоља, иако суштински живе с нама или поред нас. Због тога што немају свест о томе да могу да поправе своју позицију у свету, постају жртве људских бестијалности. Оно што се у људском свету сматра цивилизацијским или технолошким напретком у корист читаве врсте, у животињском се то зове трагедија.

Животиње су душа сваког од описаних топонима, било у Београду или Мокрину, негде чак и господаре. Залазите ли из свакодневних трагикомичних ситуација у област архетипова, постаје ли родни Мокрин тако и једно митско место?

Једино сам се у причи „Зверињак” конкретно позивао на античке митове у којима животиње имају атрибуте архетипова. Повезивање с древним представама о архетипским животињама са животињама из наше свакодневице треба да укаже на то да је веза између људи и животиња толико дубоко укорењена да је немогуће разлучити где у човеку престаје оно животињско, а кад у животињи наступа оно људско. Али за разлику од митолошких представа животиња, у мојим причама нема ничег фантастичног, као што их има, рецимо, код Кортасара, Борхеса или Попе. Одрастао сам на селу, у питорескном Мокрину, окружен животињама које су делиле судбину људи. За разлику од данашњих времена када су животиње индустријализоване, штале у мом банатском Маконду некада су биле пуне коња и говеда. Најдуговечнији колумниста „Политике”, мој Мокринчанин, Богдан Ибрајтер Тане причао ми је како је у Мокрину, између два светска рата, било десет хиљада оваца. На паши је било и две-три стотине мангулица. Данас, нема ајгира, нема бикова, све је мање оваца, али зато у Мокрину имамо „светско првенство у тучи гускова” и „светско првенство у туцању ускршњим кокошијим јајима”. С друге стране, зар није већ само по себи „митска ствар” то што из Мокрина долазе и Мирослав Антић, Раша Попов, Васа Стајић, Имре Сабо, Богдан Тане Ибрајтер, Ђура Ђуканов или Мића Вујичић?

За које писце се интертекстуално везујете причајући о животињама?

Конкретно у „Црној Анђелији” ослањам се за Кортасара и његову књигу „Звериње”, Радослава Петковића и његов „Оглед о мачки”, за Булгакова и његовог Бехемота из „Мајстора и Маргарите”, Воју Деспотова и његове „Андраке, јепуре и остала најважнија чудовишта Петровграда и Средњег Баната”, али можда највише за „Речник грчке и римске митологије” Драгослава Срејовића и Александрине Цермановић Кузмановић и за незаобилазне књиге „Чудесни светови Волта Дизнија” и „1000 чуда природе” из којих сам и ја, попут многих мојих вршњака, у детињству учио о тајном свету животиња.

Сећања јунака на детињство, Југославију, породично заједништво такође су мотиви ових прича. Осећате ли потребу да оставите што више детаља у вези са тим, а у сусрету са данашњицом каква јесте? Сећате се и листа „Политика”...

Моја породична историја каже да сам научио да читам уз „Политику” и „Политикин Забавник”. Посебно су ми биле занимљиве рубрике „Догодило се на данашњи дан” или „Веровали или не”. И као да се читава моја поетика може објаснити називима ових рубрика. Моје приче, иако нису ни бајке ни басне, нити у себи имају елементе фантастике, суштински говоре о свакодневици, са честим излетима у зазивање прошлости на коју се наша свакодневица ослања. Моја садашњост је евокативна у оном смислу у ком ми је стало да од заборава отргнем неке важне људе и догађаје и један свет који неумитно пропада. Због тога мојим приповестима дефилују људи и животиње који су, на неки начин, угрожене врсте, врсте у изумирању. Банат Доситеја, Стерије Поповића, Јакшића, Црњанског, Попе или Маркова живи у њиховим књигама, а нама, писцима из Баната, који како каже Михиз имамо„посебан темперамент”, не сме бити мрско да њихову мисију наставимо.

Прича каже да је Тито волео велике папагаје...

Прича о измишљеном Титовом папагају Коби јесте прича о антифашизму, али и о томе како се данас подло ревидира наша антифашистичка прошлост. Нажалост, сведоци смо тога да се највећи антифашистички покрет у Другом светском рату и његов вођа, који су извојевали победу над окупатором, данас истерују из историјских читанки, да им се уклањају споменици и називи улица и тргова, а да су медијски простор преплавили следбеници поражених сарадника окупатора. Зашто бисмо се стидели улоге наших предака у борби против фашистичког зла? Не могу да се помирим с чињеницом да они који су се борили за национално и социјално јединство поново бивају прогањани као за време Другог светског рата. Отуда, мој измишљени папагај Коба, попут моје баке Виде, и даље кочијашки псује Хитлера.

Свакодневица је у овим причама извор чудеса. Како сачувати дух очуђења када све ради против њега? Или можда не ради?

„Црна Анђелија” завршава се поглављем у коме наратор закључује да му чуда природе из његовог сокака никада нису изгледала „сасвим обично, па према томе и неважно”. Ономе ко успе да сачува у себи дух детета и невиност животиње чуда ће се свакодневно дешавати пред очима. Људи постају свесни тих чуда, чуда природе, тек када упадну у кризе, кад се уплаше за свој живот. Тек тада, разрогачених очију, угледају оно што до тада нису ни знали да постоји.