Magla nad Evropom

Putin je Evropejac. Putinova Rusija vidi sebe obnovljenu i čvrsto unutar zajednice sa Zapadom. Nemačka joj u tome mora pomoći, jer je zajednica Evrope i Rusije i u interesu Evrope i u interesu Zapada, napisao je pre dve godine Gerhard Šreder.

Saglasno Šrederovim memoarima, bivši obaveštajac je pred bivšim kancelarom često otvarao državničko srce ispovedivši „posebna osećanja” Rusije prema Nemačkoj. Putin je primećivao da je Nemačka značajan centar kulture, da je za kulturu Evrope mnogo učinjeno i u Rusiji i da bi Nemačka i Rusija trebalo sveobuhvatno da sarađuju.

Prema Šrederu, Putinov stav je da će Evropa samo s Rusijom „ojačati svoju poziciju jakog i samostalnog igrača na svetskoj sceni”, i to „tek u slučaju da joj uspe da svoje sopstvene mogućnosti ujedini s ljudskim, teritorijalnim i prirodnim resursima, a takođe i s ekonomskim, kulturnim i odbrambenim potencijalom Rusije”.

Šrederov zaključak je da Moskvi treba otvoriti „evropsku perspektivu”neku vrstu uvoda u kasnije „privilegovano partnerstvo”. „Energetska glad Evrope ne može se utoliti bez sirovinskog bogatstva Rusije. Takođe, „ne treba potcenjivati (ni njenu) raketnu tehniku i atomski potencijal”. Zauzvrat „bilo bi razumno ozbiljnije se odnositi prema ruskim interesima u oblasti bezbednosti, umesto razvijati fantazije o ’okruživanju’, svojstvenu konzervativnim krugovima”, napisao je.

Dvogodišnji period potvrdio je neke od Šrederovih preporuka. Vrata Evrope Rusiji više su nego odškrinuta, a stub i temeljni oslonac evropsko-ruskog razumevanja i saradnje je Nemačka. U Berlinu jeste novi kancelar, gospođa Merkel, ali Merkelova i ministar Štajnmajer, iz socijaldemokratskog krila koalicije, nisu redigovali nemačku „rusku politiku”. Uostalom, to verovatno ni jednoj vladi ne bi više dopustila nemačka industrija.

Senzacija tek početkom veka je ruski gas. Prva je za njim posegla Nemačka, dogovorom o gasovodu dnom Baltika. Međutim, preostali deo Zapada nije zaostajao, neraspoložen da gubi vreme čekanjem na neku „sporazumnu politiku” trgovanja s Rusijom. Reč „sporazum” iritirala je Moskvu. Sporazum da, ali samo sa svakim pojedinačno i sa zemljama „stare Evrope”, insistirao je Putin.

Rat Rusije i Gruzije zatekao je Evropu „ošamućenu gasom”. Aneksija Abhazije i Južne Osetije, ruskom „pasošizacijom”, priznanjem „nezavisnosti” gruzijskih pokrajina i ubrzanim vojnim utvrđivanjem u njima, uplašila je Baltik i Poljsku. Uznemirilo ih je to što Moskva podseća na tobožnje pravo intervencije u zoni ruskih interesa. Koje su sve zemlje „u zoni ruskih interesa”, iskrslo je pitanje.

Bivše prisilne članice SSSR-a i glavna žrtva Hitlerovog pakta sa Staljinom pobojale su se „repliciranja istorije”. Tvrdilo se da oklevanje može ohrabriti Moskvu da pođe i dalje. Glave su se okrenule Briselu, ali tamo nije bilo odgovora na njihovo pitanje. Naprotiv, ukazao se šav politički nesraslog tkiva „stare Evrope” i njenog nedavnog proširenja na istoku.

Dežurni predsedavajući EU predsednik Sarkozi ukazao se pred zbunjenim taborom sa „šrederovskim naočarima” – sklon da, u onome što se zbilo, vidi posledicu one „fantazije” o (proameričkom) prstenu oko Rusije. S predsednikom Medvedevom, u Nici prošle nedelje, Sarkozi je to nedvosmisleno jasno rekao – apostrofirajući „određene prijatelje Gruzije”, njihove „vojne brodove u obližnjem moru”, „rakete, štitove i vojnike”, kao fenomen nebezbednosti Evrope.

Predsedavajući EUraširio je ruke prema Kremlju. Prihvatio je da ruska „arhitektura bezbednosti” Evrope (pokušaj Moskve da poništi posledice izgubljenog hladnog rata) bude osnov potrage za budućim evropskim rešenjima.

Zvuči kao francusko zvono još živom NATO-u. Doduše, ne prvi put. I jedva malo pošto je „šrederovac” Sarkozi Amerikancima objavio da se Francuska vraća kako bi sa Amerikom i drugima predvodila NATO. Međutim, recesija je. Svet je u previranju i ne nazire se lak i prijatan put.