Svrstavanje nesvrstanih

Biću apsolutno iskren i vrlo otvoreno ću napisati da s jednakim prezirom gledam kako ljude koji se odluče da rade u korist zapadnih zemalja, čitaj NATO-a, tako i Ruske Federacije. Zapravo, valjda to od kuće ide, ali još kao klinca su me učili da je najgora izdaja ako radiš za tuđina protiv tvoje Jugoslavije.

Činjenica, zakačio me je kraj SFRJ, bio sam i pionir, učio sam pionirsku zakletvu u kojoj je, bez obzira na njene ideološke motive, ključ bila da se stavljaš na raspolaganje svojoj zemlji i da ćeš je čuvati. Ti, tako mali, dobijaš čast da braniš Jugoslaviju i da je čuvaš kao zenicu oka svog. Naravno, kroz odrastanje i obrazovanje, koje je svakako uzročno bilo povezano sa raspadom zemlje kojoj si se kao mali zakleo, srce je kucalo za srpsku slavnu istoriju i samo za Srbiju. Bogu hvala, babe i dede, posebno po majčinoj strani, koji su okusili „blagodeti” komunizma, vaspitali su me u srpskom i pravoslavnom duhu i uvek su me učili da postoji samo Srbija i da jedino za nju vredi život dati. Tako je i danas i tako svoje četvoro dece vaspitavam. Otuda kod mene toliki prezir prema svakom ko je Srbin, a radi za neku drugu zemlju, tim pre jer sam i sam imao iks puta prilike da se svrstam na neku od strana, posebno na ove istočne. No, vaspitanje i svest da je to najgori vid izdaje nikada mi to nisu dozvoljavali. Služiti tuđinu je samo po sebi odvratno, pa taman da je taj tuđin i naš iskreni prijatelj.

Pišem sve ovo, jer se čudom čudim kada predsednik Srbije ističe kako ga njegovi najbliži saradnici pritiskaju da se privoli jednoj ili drugoj strani, te da više taj pritisak ne može da izdrži. Postavlja se pitanje – kakvi su to ljudi? Obavljaju određene veoma bitne državne poslove, na izvoru su informacija, rukovode određenim resorima, blizu su predsednika Srbije i bez trunke sramote rade u korist neke od zaraćenih strana. Ima li veće sramote? Kako sebe u ogledalo pogledaju? Kako pogledaju svoju decu? Imaju li svest da će jednog dana možda neko od njihovih najbližih, posebno deca, da ih nazove izdajnicima? Valja živeti sa tim belegom. Nemam problem da kažem kako mi je Rusija u onom duhovnom, pa i svakom drugom pogledu, daleko bliža nego bilo koja zapadna zemlja. Volim Moskvu, Sankt Peterburg, smatram Ruse braćom, ali radije bih da me nema nego da radim za Ruse, jer koliko god da volim Rusiju, ipak Srbiju daleko više volim. O NATO zemljama ne mogu čak ni da pišem, jer koliko god cenio kulturno stvaralaštvo zapada, ekonomsku moć, posvećenost poslu, taj duhovni aspekt i način života liberalnog sveta nije mi nikako prihvatljiv i čak ga smatram prilično neprijateljskim za našu otadžbinu. Otuda, nemam ni najmanji problem da to istaknem, kada bi mi dali da biram – smrt ili za neku od strana da radim protiv svoje zemlje, radije bih izabrao smrt. Služiti tuđinu je sramota koja ostaje za ceo život i molim sve ljude da u veoma teškim vremenima koja nam slede budu samo i jedino uz Srbiju. Drugu otadžbinu nemamo!

Narodni poslanik

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista