Posvećeni idealista

Petar M. Lađević je bio jedan od onih ljudi koji ozareni idejom i nadahnuti idealizmom stvaraju čitava doba i usmeravaju države pa čak i ideologije, ali ih ne simbolizuju. Za Peru Lađevića, koji je u srpskoj i jugoslovenskoj javnosti bio vrlo prisutan tokom proteklih bezmalo pola stoleća, malo ko je u široj javnosti čuo, uprkos činjenici da je bio čest gost na televizijskim programima. Rođeni Petrinjac, Petar je rano napustio rodno mesto, poznat još u gimnazijskim danima kao intelektualac posvećen društvenim temama i posebno ljudskim pravima. Bilo je to vreme sedamdesetih godina, poslednjeg uspona komunističkog režima u Jugoslaviji, pa je ovaj student filozofije i sociologije na Univerzitetu u Zagrebu rano ušao u taj malobrojni ali tako važan krug onih koji su pokušavali da se vladajućoj politici suprotstave boreći se za prava progonjenih. Kada su ugledni građani Beograda, Zagreba i Ljubljane nastojali da sastavljajući peticije oslobode zatvorenike osuđene zbog izgovorene reči, ali i da sastave jedan jedinstven, jugoslovenski front, u borbi za slobodu i demokratiju. Pokazalo se da su u ovoj borbi načelno podržali mnoge ljude koji su kasnije rušili jugoslovensku državu, a demokratiju nisu baš prihvatali čak ni u nacionalnim državama čiju su nezavisnost po svaku cenu stvarali. Lađević je bio među najmlađim učesnicima ove neravne i sudbinske borbe.

Lađević je postdiplomske studije završio u Beogradu. Posle nekog vremena otputovao je u London, gde je godinama bio sekretar Vaneta Ivanovića, poznatog bogataša i intelektualca posvećenog ideji jugoslovenskog jedinstva i društvenog rada, slavnog po tome što kao britanski olimpijac 1936. u Minhenu nije pristao da nacističkim pozdravom salutira pred Adolfom Hitlerom i vrhom Trećeg rajha. U vreme kada su građani jugoslovenskih republika odlazili iz svojih domovina u desetinama hiljada, Pero je bio jedan od retkih koji se vratio. Nastojao je da pruži doprinos mirnom razrešenju krize, očuvanju jugoslovenske države, a ako to nije moguće zaštiti prava narodâ koji su ostali izvan granica svojih matičnih država. Tako je bio jedan od osnivača i član Izvršnog odbora prve stranke osnovane u SFR Jugoslaviji – Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI). U Hrvatskoj je pomogao Ligu socijaldemokrata Hrvatske. Našao se i među osnivačima Srpskog demokratskog foruma u Hrvatskoj, čiji je bio portparol i sekretar. Preselivši se u Beograd učestvovao je tokom devedesetih godina u borbi za demokratiju u Srbiji.

Uvek spreman na politički rad i borbu, nakon pobede Demokratske opozicije Srbije imenovan je najpre za savetnika predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunice za izbeglice i humanitarna pitanja, da bi potom postao direktor Službe za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije (2006), sekretar Saveta za nacionalne manjine… Tada je ovo polje kod nas bilo uređivano uz prvo uspostavljanje sistematske i dugoročne politike prema srpskom narodu izvan granica otadžbine. Dovoljno je reći da je Lađević bio u jednoj patriotskoj vladi, među neprijateljima srpskog naroda prokazanog Koštunice, ali je ostvario najbolje odnose sa vođstvima naroda koji sa nama žive. Tako ga je, recimo, Bošnjačko nacionalno veće odlikovalo medaljom „Rifat Burdžović”.

Petar Lađević je učestvovao u radu izdavačkih kuća „Novi logos” u Beogradu i „Profil Prosveta” u Zagrebu. Bio je urednik ili recenzent mnogih knjiga. Autor je zbornika „Etnokonfesionalni i jezički mozaik Srbije” (2015), a uredio je statističko-demografsku studiju „Narodi i i nacionalne manjine Srbije” i zbornik radova „Država i nacionalne manjine” (2006).

Velika vremena pripisujemo vođama – onima za koje znaju svi savremenici i za koje misle da ih poznaju brojna buduća pokolenja. Njima, koji su bili dovoljno sebični da u sebi prepoznaju otelovljenje nacionalnih i državnih ideala, a preporučila ih je često najviše, za njihovo vreme najdelotvornija, mešavina narcisoidnosti i paranoje. Posmatrati neko vreme preko vođa koji su često tek simboli ipak je preveliko uprošćavanje istine. Velika vremena, a takva su i doba nepravde i poraza koje smo mi Srbi iskusili tokom proteklih trideset godina, zahtevaju brojne velike ljude. Petar Lađević je bio takav: posvećeni idealista, koji je doprinosio iz osećaja dužnosti i duševne dobrote. Onaj koji će pomoći neznan, često i neprijatelju, iz viteške dužnosti i neke neobične potrebe da druge učini sebi sličnima. Lađević je umro u šezdeset i osmoj godini posle duge i teške bolesti koja do samog kraja nije slomila njegov duh. Narodu i državi ostaju njegova besprekorna služba i nepokolebljiva odanost. Porodici i prijateljima najlepše uspomene. Uvek ću se sećati Pere Lađevića.