Посвећени идеалиста

Петар М. Лађевић је био један од оних људи који озарени идејом и надахнути идеализмом стварају читава доба и усмеравају државе па чак и идеологије, али их не симболизују. За Перу Лађевића, који је у српској и југословенској јавности био врло присутан током протеклих безмало пола столећа, мало ко је у широј јавности чуо, упркос чињеници да је био чест гост на телевизијским програмима. Рођени Петрињац, Петар је рано напустио родно место, познат још у гимназијским данима као интелектуалац посвећен друштвеним темама и посебно људским правима. Било је то време седамдесетих година, последњег успона комунистичког режима у Југославији, па је овај студент филозофије и социологије на Универзитету у Загребу рано ушао у тај малобројни али тако важан круг оних који су покушавали да се владајућој политици супротставе борећи се за права прогоњених. Када су угледни грађани Београда, Загреба и Љубљане настојали да састављајући петиције ослободе затворенике осуђене због изговорене речи, али и да саставе један јединствен, југословенски фронт, у борби за слободу и демократију. Показало се да су у овој борби начелно подржали многе људе који су касније рушили југословенску државу, а демократију нису баш прихватали чак ни у националним државама чију су независност по сваку цену стварали. Лађевић је био међу најмлађим учесницима ове неравне и судбинске борбе.

Лађевић је постдипломске студије завршио у Београду. После неког времена отпутовао је у Лондон, где је годинама био секретар Ванета Ивановића, познатог богаташа и интелектуалца посвећеног идеји југословенског јединства и друштвеног рада, славног по томе што као британски олимпијац 1936. у Минхену није пристао да нацистичким поздравом салутира пред Адолфом Хитлером и врхом Трећег рајха. У време када су грађани југословенских република одлазили из својих домовина у десетинама хиљада, Перо је био један од ретких који се вратио. Настојао је да пружи допринос мирном разрешењу кризе, очувању југословенске државе, а ако то није могуће заштити права народâ који су остали изван граница својих матичних држава. Тако је био један од оснивача и члан Извршног одбора прве странке основане у СФР Југославији – Удружења за југословенску демократску иницијативу (УЈДИ). У Хрватској је помогао Лигу социјалдемократа Хрватске. Нашао се и међу оснивачима Српског демократског форума у Хрватској, чији је био портпарол и секретар. Преселивши се у Београд учествовао је током деведесетих година у борби за демократију у Србији.

Увек спреман на политички рад и борбу, након победе Демократске опозиције Србије именован је најпре за саветника председника СР Југославије Војислава Коштунице за избеглице и хуманитарна питања, да би потом постао директор Службе за људска и мањинска права Владе Србије (2006), секретар Савета за националне мањине… Тада је ово поље код нас било уређивано уз прво успостављање систематске и дугорочне политике према српском народу изван граница отаџбине. Довољно је рећи да је Лађевић био у једној патриотској влади, међу непријатељима српског народа проказаног Коштунице, али је остварио најбоље односе са вођствима народа који са нама живе. Тако га је, рецимо, Бошњачко национално веће одликовало медаљом „Рифат Бурџовић”.

Петар Лађевић је учествовао у раду издавачких кућа „Нови логос” у Београду и „Профил Просвета” у Загребу. Био је уредник или рецензент многих књига. Аутор је зборника „Етноконфесионални и језички мозаик Србије” (2015), а уредио је статистичко-демографску студију „Народи и и националне мањине Србије” и зборник радова „Држава и националне мањине” (2006).

Велика времена приписујемо вођама – онима за које знају сви савременици и за које мисле да их познају бројна будућа поколења. Њима, који су били довољно себични да у себи препознају отеловљење националних и државних идеала, а препоручила их је често највише, за њихово време најделотворнија, мешавина нарцисоидности и параноје. Посматрати неко време преко вођа који су често тек симболи ипак је превелико упрошћавање истине. Велика времена, а таква су и доба неправде и пораза које смо ми Срби искусили током протеклих тридесет година, захтевају бројне велике људе. Петар Лађевић је био такав: посвећени идеалиста, који је доприносио из осећаја дужности и душевне доброте. Онај који ће помоћи незнан, често и непријатељу, из витешке дужности и неке необичне потребе да друге учини себи сличнима. Лађевић је умро у шездесет и осмој години после дуге и тешке болести која до самог краја није сломила његов дух. Народу и држави остају његова беспрекорна служба и непоколебљива оданост. Породици и пријатељима најлепше успомене. Увек ћу се сећати Пере Лађевића.