Одлазак шумадијског Хомера

Аранђеловац – Последњи чувар шумадијског етнолошког наслеђа, песник по рођењу, етнолог по опредељењу, публициста по обавези према прецима, Владета Коларевић у вечност се преселио првог дана другог месеца ове године, у раним јутарњим часовима. Отишао је после краће болести, тихо, баш као што је и живео и није ни схватао да је био највећи од свих нас, да нас је много задужио и да нам је много сачувао. Отишао је ненаметљиво, као што је и живео, оставивши за собом модел како треба чувати наслеђе и како увек бити културни посленик овог краја.

Рођен је 22. септембра 1952. године у Брезовцу код Аранђеловца, од оца Светозара и мајке Рајне, рођене Продановић из Блазнаве. Мајка га је научила да пише и чита, а школовао се у родном селу, Бањи и Београду. По струци је био организатор културно-информативних делатности. Студирао је етнологију на Филозофском факултету у Београду, уз рад, коју је и напустио незадовољан устројством студија и програмском оријентацијом. Свој радни век, 29 година дуг, провео је у фабрици „Књаз Милош”, прво као радник, а онда као стручни сарадник за информисање. Био је ожењен Радмилом Митровић из Липовца. Годинама је изучавао народни живот и обичаје, сакупљао грађу о пореклу становништва нашег краја, бележио аутентичне исказе и локални говор, по чему је надалеко био чувен и поштован. Волео је да истакне да су му у томе много помогли Миодраг Миле Недељковић, Предраг Драгић Кијук, др Ненад Љубинковић, Хаџи Миле Бошковић, др Иван и др Бранко Златковић, Раденко Марјановић, др Раденко Лазаревић, др Владета Јеротић, Исидор Граорац, Срба Игњатовић, Брана Петровић и многи други.

Прве песме објављене су му у Загребу. Био је аутор бројних публикација – шест збирки песама од којих је „Душа и плен” награђена као рукопис на Дисовом пролећу (1992) и низа монографских студија и књига на тему народне прећутане историје – „Врбица и стари Врбичани” (2009), „Проштена молитва” (2010), „Разбој на сокаку” (2014), „Усмена небишина” (2016), која је овенчана наградом „Миле Недељковић” за савремену српску фолклористику, „Гологлави сватови” (2016), „Ђавољи Ујам” (2020), збирка поезије „Светњак над крстином: 1971–2025”, објављена крајем прошле године и многих других. Оснивач је и уредник часописа „Змајевац” и добитник је „Јулске награде” (2005) општине Аранђеловац за књижевност и етнологију. За необјављене песме добио је другу награду у Луковдолу, у Хрватској, родном месту Ивана Горана Ковачића, на манифестацији „Гораново пролеће” 1982. године.

На комеморацији у Народној библиотеци „Свети Сава” велики број суграђана окупио се у знак дубоког поштовања према делу Владете Коларевића.

– Припадао је ретким људима који су знали да препознају вредност језика, обичаја, традиције, као и значај записивања. Његово стваралаштво није било само лично, већ стваралаштво свих нас, укорењено у заједници, у људима, у завичају којем је припадао. Био је благ и ненаметљив човек, без потребе да се истиче. У себи је носио знање, искуство и разумевање. Његова реч је била тиха али сигурна, његово присуство скромно али драгоцено. Имао је ретку способност да у другима препозна квалитет, таленат и вредност. Знао је да охрабри, да саслуша и да пружи подршку онда када је она била најпотребнија. Његова снага није била у гласности, већ у садржају, у речима које је изговорио и смислу који им је дао. Наша обавеза као локалне самоуправе јесте, да у сарадњи са Владетином породицом и Народном библиотеком „Свети Сава”, уложимо напоре и створимо примерен простор у којем ће Владетина заоставштина бити доступна за даље проучавање и објављивање. На тај начин сећање на Владету Коларевића неће бити само успомена, већ трајна вредност наше заједнице – поручио је Драган Савкић, шеф кабинета председника Општине Аранђеловац.

Владетина поезија и публицистика били су мостови разумевања старине и савременог света, а његова доброта, његово познавање и препознавање нашег културног наслеђа, обичајног света, порекла становништва и благи карактер, биће трајни печат у животима свих који су га познавали. Био је јединствена аранђеловачка енциклопедија културног наслеђа Шумадије која ће тек бити изучавана. За живота, објавио је тек делић онога што је сакупио и сачувао прешавши Шумадију уздуж и попреко. Биће упамћен и по свом аутентичном и архаичном говору и изразима које је за нас успео да отргне од заборава.

На крају, треба поменути и његове родбинске везе са светски познатим писцем Сретеном Божићем Вонгаром, који је стварао у далекој Аустралији и са којим је био у редовном контакту. Владета и Вонгар били су заправо, много више од рођака, јер су били блиски и по идејама и по духовним стремљењима. Њихово сродство, поред тога што је било фамилијарно, било је и интелектуално, јер су обојица осветљавали судбину човека, носили исту љубав према завичају, бележили судбине малог човека на различитим меридијанима и трагали за универзалним вредностима. Судбина је хтела да заувек оду, готово један за другим – Владета 1. фебруара, Вонгар 8. марта, као да су били призвани да у вечности наставе своје разговоре. Слава им и хвала.