Odlazak šumadijskog Homera

Aranđelovac – Poslednji čuvar šumadijskog etnološkog nasleđa, pesnik po rođenju, etnolog po opredeljenju, publicista po obavezi prema precima, Vladeta Kolarević u večnost se preselio prvog dana drugog meseca ove godine, u ranim jutarnjim časovima. Otišao je posle kraće bolesti, tiho, baš kao što je i živeo i nije ni shvatao da je bio najveći od svih nas, da nas je mnogo zadužio i da nam je mnogo sačuvao. Otišao je nenametljivo, kao što je i živeo, ostavivši za sobom model kako treba čuvati nasleđe i kako uvek biti kulturni poslenik ovog kraja.

Rođen je 22. septembra 1952. godine u Brezovcu kod Aranđelovca, od oca Svetozara i majke Rajne, rođene Prodanović iz Blaznave. Majka ga je naučila da piše i čita, a školovao se u rodnom selu, Banji i Beogradu. Po struci je bio organizator kulturno-informativnih delatnosti. Studirao je etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, uz rad, koju je i napustio nezadovoljan ustrojstvom studija i programskom orijentacijom. Svoj radni vek, 29 godina dug, proveo je u fabrici „Knjaz Miloš”, prvo kao radnik, a onda kao stručni saradnik za informisanje. Bio je oženjen Radmilom Mitrović iz Lipovca. Godinama je izučavao narodni život i običaje, sakupljao građu o poreklu stanovništva našeg kraja, beležio autentične iskaze i lokalni govor, po čemu je nadaleko bio čuven i poštovan. Voleo je da istakne da su mu u tome mnogo pomogli Miodrag Mile Nedeljković, Predrag Dragić Kijuk, dr Nenad Ljubinković, Hadži Mile Bošković, dr Ivan i dr Branko Zlatković, Radenko Marjanović, dr Radenko Lazarević, dr Vladeta Jerotić, Isidor Graorac, Srba Ignjatović, Brana Petrović i mnogi drugi.

Prve pesme objavljene su mu u Zagrebu. Bio je autor brojnih publikacija – šest zbirki pesama od kojih je „Duša i plen” nagrađena kao rukopis na Disovom proleću (1992) i niza monografskih studija i knjiga na temu narodne prećutane istorije – „Vrbica i stari Vrbičani” (2009), „Proštena molitva” (2010), „Razboj na sokaku” (2014), „Usmena nebišina” (2016), koja je ovenčana nagradom „Mile Nedeljković” za savremenu srpsku folkloristiku, „Gologlavi svatovi” (2016), „Đavolji Ujam” (2020), zbirka poezije „Svetnjak nad krstinom: 1971–2025”, objavljena krajem prošle godine i mnogih drugih. Osnivač je i urednik časopisa „Zmajevac” i dobitnik je „Julske nagrade” (2005) opštine Aranđelovac za književnost i etnologiju. Za neobjavljene pesme dobio je drugu nagradu u Lukovdolu, u Hrvatskoj, rodnom mestu Ivana Gorana Kovačića, na manifestaciji „Goranovo proleće” 1982. godine.

Na komemoraciji u Narodnoj biblioteci „Sveti Sava” veliki broj sugrađana okupio se u znak dubokog poštovanja prema delu Vladete Kolarevića.

– Pripadao je retkim ljudima koji su znali da prepoznaju vrednost jezika, običaja, tradicije, kao i značaj zapisivanja. Njegovo stvaralaštvo nije bilo samo lično, već stvaralaštvo svih nas, ukorenjeno u zajednici, u ljudima, u zavičaju kojem je pripadao. Bio je blag i nenametljiv čovek, bez potrebe da se ističe. U sebi je nosio znanje, iskustvo i razumevanje. Njegova reč je bila tiha ali sigurna, njegovo prisustvo skromno ali dragoceno. Imao je retku sposobnost da u drugima prepozna kvalitet, talenat i vrednost. Znao je da ohrabri, da sasluša i da pruži podršku onda kada je ona bila najpotrebnija. Njegova snaga nije bila u glasnosti, već u sadržaju, u rečima koje je izgovorio i smislu koji im je dao. Naša obaveza kao lokalne samouprave jeste, da u saradnji sa Vladetinom porodicom i Narodnom bibliotekom „Sveti Sava”, uložimo napore i stvorimo primeren prostor u kojem će Vladetina zaostavština biti dostupna za dalje proučavanje i objavljivanje. Na taj način sećanje na Vladetu Kolarevića neće biti samo uspomena, već trajna vrednost naše zajednice – poručio je Dragan Savkić, šef kabineta predsednika Opštine Aranđelovac.

Vladetina poezija i publicistika bili su mostovi razumevanja starine i savremenog sveta, a njegova dobrota, njegovo poznavanje i prepoznavanje našeg kulturnog nasleđa, običajnog sveta, porekla stanovništva i blagi karakter, biće trajni pečat u životima svih koji su ga poznavali. Bio je jedinstvena aranđelovačka enciklopedija kulturnog nasleđa Šumadije koja će tek biti izučavana. Za života, objavio je tek delić onoga što je sakupio i sačuvao prešavši Šumadiju uzduž i popreko. Biće upamćen i po svom autentičnom i arhaičnom govoru i izrazima koje je za nas uspeo da otrgne od zaborava.

Na kraju, treba pomenuti i njegove rodbinske veze sa svetski poznatim piscem Sretenom Božićem Vongarom, koji je stvarao u dalekoj Australiji i sa kojim je bio u redovnom kontaktu. Vladeta i Vongar bili su zapravo, mnogo više od rođaka, jer su bili bliski i po idejama i po duhovnim stremljenjima. Njihovo srodstvo, pored toga što je bilo familijarno, bilo je i intelektualno, jer su obojica osvetljavali sudbinu čoveka, nosili istu ljubav prema zavičaju, beležili sudbine malog čoveka na različitim meridijanima i tragali za univerzalnim vrednostima. Sudbina je htela da zauvek odu, gotovo jedan za drugim – Vladeta 1. februara, Vongar 8. marta, kao da su bili prizvani da u večnosti nastave svoje razgovore. Slava im i hvala.