Protesti između liderskih sujeta i izneverenih nada

Protesti protiv iskopavanja litijuma svakim izlaskom na ulicu sve su slabije posećeni. Da li je nezadovoljstvo građana nestalo ili je porasla nemoć aktivizma, zašto su se mahom svi ulični protesti vremenom izduvali i energija nestala i pre nego što je postigla cilj? Da li je u porastu apatija koja je zahvatila učesnike ili rezigniranost opozicionim političkim partijama koje, vođene liderskim sujetama, pokušavaju da preuzmu proteste? O potrošenoj energiji i izneverenim obećanjima možda najbolje svedoči i činjenica da su dva poslanika Stranke slobode i pravde – Željko Veselinović i Đorđo Đorđić – napustila poslanički klub ove partije u Narodnoj skupštini.

Profesor u penziji Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković kaže da ima razloga za nezadovoljstvo, ali da je pitanje kako to pretočiti u masovan i efektivan protest. Za „Politiku” ocenjuje da smo ušli u fazu kontinuiranih protesta koji se nižu jedan za drugim – protiv rudarenja litijuma, protestuju i prosvetni radnici, poljoprivrednici i građani nezadovoljni nekim lokalnim pitanjima... – a ne objedinjavaju se u nekakvu dobro vođenu i koordinisanu protestnu kampanju koja ima i neki oblik političke realizacije njihovih zahteva koji dovode do izbornih promena.

„I onda očito dolazi do izvesnog zasićenja, neverice i nepoverenja u kolektivne aktere koji će predvoditi naše aktivnosti i akcije, i bez te vrste završnice povremeno dolazi do izvesnog zasićenja i apatije. Kada dođe do izbora onda slede neke promene i to bi rejtinzi stranaka opozicije morali da pokažu”, ističe naš sagovornik. Manji deo građana je nezadovoljan, dok je životom u Srbiji zadovoljno 66 odsto, što pokazuje istraživanje koje je sproveo tim Srećka Mihajlovića iz „Demostata”. Ali, kako ističe Stojiljković, ni taj deo nezadovoljnih ne preliva se u poverenje u partije opozicije i aktere promena. „Kada je to tako, onda teško možete da vidite neki kraj tih protesta i onda dolazi do izvesne apatije i rezona – podržavam proteste, ali nisam sklon da učestvujem, jer ne verujem organizatorima protesta”, kaže Zoran Stojiljković.

Stojiljković ukazuje i na pametnu strategiju vlasti da pušta proteste da traju dok se sami ne istroše. Kaže da, kad napravite neku vrstu projekta za promene, onda se one dešavaju... „Ili uspešnom izbornom strategijom, koju opozicija nema, što opet dodatno frustrira, ili nekom vrstom rovovskog ’rata’, jer vlast nećete naterati na promene tako što ćete ići na one proteste od sat vremena, jer nećete da šetate više, a onda odete u kafanu na piće”, smatra profesor.

Marketinški stručnjak Nebojša Krstić kaže da je nekoliko razloga zbog kojih su antilitijumski protesti utihnuli. Za „Politiku” navodi da je prvi to što su mediji koji već mesecima vode prljavu kampanju, naizgled protiv litijuma, a u suštini protiv celokupnog srpskog rudarstva, što znači – protiv razvoja industrije Srbije, potrošili sve laike, sve glumice, trenere, bivše sportiste, pankere, narodne pevače i pevačice, dakle osobe koje nemaju pojma o litijumu i rudarenju, a koji su vodili glavnu reč u plašenju naroda.

„Potrošena je takođe ogromna količina laži, obmana, izmišljotina, preterivanja, zaglupljivanja, zaluđivanja i veštičarenja. I sad je teško naći novo pogonsko gorivo i nove aktere za još jedan talas stvaranja panike koji bi trebalo da lakoverne, uplašene i neuke izvede na ulicu s idejom da se izazove nekakav incident, po mogućnosti sukob s policijom i nasilje većeg formata. Drugi, a verovatno važniji faktor, jeste taj što su spoljašnji finansijeri koji su sponzorisali prethodni talas antilitijumskih blokada mostova i auto-puteva, sada manje izdašni iz nekih njima znanih razloga”, kaže Nebojša Krstić. Dodaje da je potom i vlast napokon shvatila kakvo zlo državi preti od toksičnog dejstva Šolakovih medija i njihove antidržavne kampanje, pa su počeli da na obmane i neistine lažno nezavisnih medija odgovaraju argumentima i činjenicama.

Krstić kaže da su čak i profesori rudarsko-geološke struke, suočeni s destruktivnim dejstvom antilitijumske i antirudarske kampanje na čitavu granu privrede, kao i na sam Rudarsko-geološki fakultet, odlučili da iz svojih učionica izađu pred kamere uprkos satanizaciji, diskvalifikacijama i uvredama koje su istog trenutka krenule da im stižu iz medija koji vode antilitijumski rat protiv Srbije.

„I naravno, to što je čitav svet uočio važnost korišćenja retkih minerala koji su ključni za zelenu energetsku budućnost i prelazak, pre svega auto-industrije, s fosilnih goriva na elektriku, i učinio da se obnaroduje da veliki broj zemalja Evrope i sveta započinje eksploataciju svojih litijumskih nalazišta, pa je time demantovana osnovna laž prljave kampanje – da ’jedino Srbija u celom svetu želi da kopa litijum’. U međuvremenu je otkriveno i da su neke od vođa antilitijumskih protesta prevaranti koji ne samo što se lažno predstavljaju kao ekolozi, već su neki od njih pokušavali da svoju zemlju u dolini Jadra prodaju ’Rio Tintu’, a kad u tome nisu uspeli krenuli su u krstaški rat protiv tog istog ’Rio Tinta’ sveteći se za neuspeh svojih finansijskih ambicija, s obzirom na to da je ’Rio Tinto’ otkupljivao imanja na zemljištu predviđenom za rudnik po četiri ili pet puta većim cenama od tržišnih”, kaže Nebojša Krstić.

Stojiljković podseća na poznatu hipotezu da ulični protesti imaju neku energiju i moć promene samo ako na njima učestvuje ne manje od 3,5 odsto građana. Uz to, potrebno je da formiraju i neki širi oblik solidarnosti i podrške i da, dodaje profesor, nađu neki politički okvir u kojem će se te promene realizovati. Dodaje da je sve to ostalo u drugom planu i da učesnici protesta to vide, ali uprkos svemu tome videćemo šta će biti ishod tih protesta, „da li će ovo prividno zadovoljstvo ekonomskim rezultatima vlasti ostati na snazi, ili će prevladati nezadovoljstvo građana nekim potezima Vlade Srbije veznim pre svega za manifestaciju Ekspo 2027”.

Kaže da mu se iz njegovog iskustva čini da protesti neće dovesti do promena ukoliko ih ne prati jasno i adresirano nezadovoljstvo ekonomskim i socijalnim položajem. „Prvi nivo su neposredni efekti – jer ako imate neke zahteve, vlast ih ne prihvati, ali vi izazovete vanredne izbore, to je u redu, ali nije garancija da ćete pobediti. To nije krajnji efekat. Ono što se meni čini jeste da, za promenu, protesti koji imaju jednostavan, jasan povod i okupe različite pojedinačne razloge za nezadovoljstvo i uvedu neki balans između građansko-političkih i socijalnoekonomskih zahteva, imaju šansu. Bez toga će se apatija i bezvoljnost samo povećavati”, naglašava Zoran Stojiljković.