Treba dokazivati delima, a ne pričama

Izuzetno cenim tekstove Miomira Garašanina. Doživljavam ih kao lek za neke moje propuste u prošlosti. Učim iz njih. On je jedan od onih koji su ovu rubriku podigli na najviši nivo. Za mene je čast samo njegovo pominjanje mog imena, pa i onda kada izražava neslaganje s mojim stavovima, kao u svom osvrtu „Srpske zablude o antifašizmu” (7. oktobra), ali tumačenje mog teksta, na koji se gospodin Garašanin poziva, kao dokaz moje nespremnosti „da konačno izvršimo za sva vremena nacionalno pomirenje” blago rečeno je diskutabilno. Potomku (sinu) komandira drugog voda druge čete Račanskog partizanskog odreda, koga su zarobili četnici i predali Nemcima, a ovi ga streljali u logoru na Banjici 1942. godine, nije potrebna priča o pomirenju dva antifašistička pokreta, jer je meni ta priča poznata iz života, a ne iz istorijskih čitanki. (Knjige su jedno, a život je nešto sasvim drugo.) Pogotovo ne onim redosledom kao kod gospodina Garašanina „da je pored četničkog (ravnogorskog) pokreta postojao i partizanski”, nego obrnuto: pored partizanskog, postojao je i četnički pokret, koji se od kraja 1941. godine, pa sve do završetka rata, žestoko borio na strani okupatora protiv partizana. U mom, bajinobaštanskom kraju četnici su narodu naneli mnogo više zla nego Nemci. Višedecenijska kampanja u Srbiji za nacionalno pomirenje vodi se s ciljem da se aminuju i zaborave počinjeni zločini, bilo koje strane. Je li to normalno?

Iz svakog Garašaninovog teksta ponešto naučim, pa i iz ovog na koji se osvrćem. Nisam znao da su nama posleratnim generacijama bili dostupni podaci o Jasenovcu. Imam 86 godina i kao da sam živeo u nekoj drugoj zemlji. Imao sam vremena da razbijem sve svoje zablude, ako sam ih imao. I ja sam neke škole učio i u mojim istorijskim čitankama nije ništa bilo o tom stratištu. Naravno, znao sam za „Jamu” I. G. Kovačića, ali to delo je uopštena epopeja o stradanju ljudi u ratu. Sve do zabrane „Golubnjače” Jovana Radulovića u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu 1982. godine (dve godine posle Titove smrti) ništa se javno nije govorilo o Jasenovcu. Zbunjen sam, zašto bi zabranili ovu predstavu ako je svima bilo poznato šta se događalo u Jasenovcu? Zavidim gospodinu Garašaninu što je dva puta bio u ovom bivšem logoru. Zato me još više čudi što hrvatske vlasti zabranjuju predsedniku Vučiću da ga obiđe.

Posle male redakcijske intervencije u mom tekstu, ni ja se ne slažem sa jednim njegovim delom. Pogotovo sa njegovom ilustracijom (fotografija Dražinog spomenika) koja je istovremeno i tužna i smešna. Hteo sam i sam da reagujem, ali... Recimo da ne znam od koga je Tito naučio da brani jednopartijski sistem u Jugoslaviji, ali znam da je bio u pravu kad je govorio da će ta država živeti dok se u njoj ne formiraju nacionalističke stranke. S druge strane (neka i meni bude dozvoljeno izvesno neslaganje), uopšte ne verujem u dobre namere onih koji su donosili Ustav 1974. godine, da su njime želeli da zaštite državu. Ja sudim po njihovim delima, jer drugih dokaza o njihovoj „dobronamernosti” i nema: Zašto bi uništili političku karijeru jednom Mirku Čanadanoviću, najglasnijem zagovorniku očuvanja jedinstva zemlje, i mnogim drugim njegovim istomišljenicima ako su mislili dobro ovoj zemlji? Garašanin kaže da su to bile samo „pogrešne političke procene”. Čime dokazuje tu tezu? Sada sam još više siguran u ono što sam izneo u svom tekstu. Smrtonosna presuda Sokratu, kojoj se rugamo skoro 2.500 godina jer je bila „pogrešna politička procena”, isto je što i donošenje zakona o izjednačavanju prava četnika s pravima partizana, kojem će se smejati sledeće generacije, a nad Ustavom iz 1974. godine niko se ne smeje, nego kuka. I tek ćemo (zapravo: ćete) kukati.

Radomir Jovanović,
Žiča