Треба доказивати делима, а не причама

Изузетно ценим текстове Миомира Гарашанина. Доживљавам их као лек за неке моје пропусте у прошлости. Учим из њих. Он је један од оних који су ову рубрику подигли на највиши ниво. За мене је част само његово помињање мог имена, па и онда када изражава неслагање с мојим ставовима, као у свом осврту „Српске заблуде о антифашизму” (7. октобра), али тумачење мог текста, на који се господин Гарашанин позива, као доказ моје неспремности „да коначно извршимо за сва времена национално помирење” благо речено је дискутабилно. Потомку (сину) командира другог вода друге чете Рачанског партизанског одреда, кога су заробили четници и предали Немцима, а ови га стрељали у логору на Бањици 1942. године, није потребна прича о помирењу два антифашистичка покрета, јер је мени та прича позната из живота, а не из историјских читанки. (Књиге су једно, а живот је нешто сасвим друго.) Поготово не оним редоследом као код господина Гарашанина „да је поред четничког (равногорског) покрета постојао и партизански”, него обрнуто: поред партизанског, постојао је и четнички покрет, који се од краја 1941. године, па све до завршетка рата, жестоко борио на страни окупатора против партизана. У мом, бајинобаштанском крају четници су народу нанели много више зла него Немци. Вишедеценијска кампања у Србији за национално помирење води се с циљем да се аминују и забораве почињени злочини, било које стране. Је ли то нормално?

Из сваког Гарашаниновог текста понешто научим, па и из овог на који се осврћем. Нисам знао да су нама послератним генерацијама били доступни подаци о Јасеновцу. Имам 86 година и као да сам живео у некој другој земљи. Имао сам времена да разбијем све своје заблуде, ако сам их имао. И ја сам неке школе учио и у мојим историјским читанкама није ништа било о том стратишту. Наравно, знао сам за „Јаму” И. Г. Ковачића, али то дело је уопштена епопеја о страдању људи у рату. Све до забране „Голубњаче” Јована Радуловића у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године (две године после Титове смрти) ништа се јавно није говорило о Јасеновцу. Збуњен сам, зашто би забранили ову представу ако је свима било познато шта се догађало у Јасеновцу? Завидим господину Гарашанину што је два пута био у овом бившем логору. Зато ме још више чуди што хрватске власти забрањују председнику Вучићу да га обиђе.

После мале редакцијске интервенције у мом тексту, ни ја се не слажем са једним његовим делом. Поготово са његовом илустрацијом (фотографија Дражиног споменика) која је истовремено и тужна и смешна. Хтео сам и сам да реагујем, али... Рецимо да не знам од кога је Тито научио да брани једнопартијски систем у Југославији, али знам да је био у праву кад је говорио да ће та држава живети док се у њој не формирају националистичке странке. С друге стране (нека и мени буде дозвољено извесно неслагање), уопште не верујем у добре намере оних који су доносили Устав 1974. године, да су њиме желели да заштите државу. Ја судим по њиховим делима, јер других доказа о њиховој „добронамерности” и нема: Зашто би уништили политичку каријеру једном Мирку Чанадановићу, најгласнијем заговорнику очувања јединства земље, и многим другим његовим истомишљеницима ако су мислили добро овој земљи? Гарашанин каже да су то биле само „погрешне политичке процене”. Чиме доказује ту тезу? Сада сам још више сигуран у оно што сам изнео у свом тексту. Смртоносна пресуда Сократу, којој се ругамо скоро 2.500 година јер је била „погрешна политичка процена”, исто је што и доношење закона о изједначавању права четника с правима партизана, којем ће се смејати следеће генерације, а над Уставом из 1974. године нико се не смеје, него кука. И тек ћемо (заправо: ћете) кукати.

Радомир Јовановић,
Жича