Nedostaje podrška žrtvi posle incidenta

Maloletnici koji su pretrpeli digitalno nasilje ne suočavaju se samo s trenutnim emocionalnim posledicama, već one mogu biti dugoročne – da se prenesu u odraslo doba. Istraživanja pokazuju da 39 odsto dece žrtava nasilja na internetu pokazuje lošije školske rezultate, 27 procenata ispoljava delinkventno ponašanje, 32 odsto se okreće psihoaktivnim supstancama, a 16 procenata prijavljuje visok nivo depresije. Digitalno nasilje može dovesti i do niskog samopouzdanja, socijalne izolacije i straha od ponovnog nasilja, što može negativno da utiče na uspeh na studijama, ponašanje i odnose s vršnjacima.

Stalna izloženost idealizovanim slikama, ali i pritisku vršnjaka i štetnom sadržaju na društvenim mrežama – kao što su maltretiranje, nasilni izazovi ili veličanje rizičnog ponašanja – može pogoršati emocionalni stres i dovesti do agresivnog ponašanja.

– Adolescenti su posebno podložni uticaju vršnjaka na društvenim mrežama. U kombinaciji sa izloženošću nasilnom ili štetnom sadržaju, to ih može navesti da imitiraju agresivno ponašanje u stvarnom životu. Povezanost sa digitalnim svetom povećava rizik da deca postanu i žrtve i učinioci nasilja. Devojčice ali i dečaci su pod povećanim rizikom da budu žrtve seksualnog nasilja i ucena, kao što je na primer deljenje seksualno eksplicitnih fotografija. Ovaj vid nasilja može biti osveta bivšeg partnera, a sve češće se dešava kroz stvaranje lažnih profila, uspostavljanje intimnih veza preko interneta radi dobijanja eksplicitnih fotografija, čemu slede finansijske ucene i pretnje njihovim publikovanjem – kaže Jelena Paunović, direktorka Centra za prava deteta za „Politiku”.

Iako je napredak u prevenciji i obrazovanju roditelja i nastavnika postignut, ključna komponenta često izostaje – pružanje podrške posle incidenta.

– Roditelji i edukatori moraju zajednički da razvijaju strategije koje stavljaju mentalno zdravlje dece u prvi plan, posebno u složenom digitalnom okruženju. Kroz projekte koji promovišu svest o mentalnom zdravlju i empatiji možemo pružiti podršku i deci i roditeljima kako bi se lakše suočili sa izazovima ne samo u digitalnom već i u svakodnevnom životu. Sistem mora biti ojačan kako bi se mentalno zdravlje dece postavilo kao prioritet, a stručna podrška morala bi biti lako dostupna, kako u zdravstvenom, tako i u obrazovnom sistemu – ističe Paunovićeva.

Neophodno je osnažiti i roditelje, nastavnike i vršnjake, kako bi bili u stanju da prepoznaju problem i reaguju na pravi način, pružajući detetu potrebnu podršku u kritičnim trenucima.

Istraživanje Centra za prava deteta koje je sprovedeno u okviru projekta „Promovisanje dobrobiti dece u zaštiti od nasilja”, koji finansira delegacija Evropske unije u Republici Srbiji kroz Evropski instrument za demokratiju i ljudska prava (EIDHR), pokazalo je da bi većina dece prvo razgovarala o svojim problemima sa prijateljima, jer im najviše veruju. U nekim slučajevima ipak deca su spremna da se obrate i svojim roditeljima.

(Srđan Pečeničić)

– Svesni su postojanja stručnog osoblja za dečji razvoj u školi, ali kažu da nemaju poverenja u školskog psihologa i da mu ne bi ispričali svoje probleme. Većina veruje da ti razgovori ne bi ostali poverljivi. Strahuju, takođe i od posledica koje bi mogle nastati ako prijave nasilno ponašanje drugih učenika i da bi nasilje moglo da eskalira ako posreduje škola ili socijalna služba. Ovaj stav ukazuje na ozbiljan jaz u komunikaciji i poverenju između dece i odraslih koji bi trebalo da im pruže podršku. Škole, zajedno sa sektorom zdravstva i socijalne zaštite moraju više da rade na izgradnji odnosa poverenja, obezbeđujući da deca osećaju sigurnost i zaštitu, kako bi se problem digitalnog nasilja efikasnije rešavao. Neophodno je raditi i na razvijanju pristupa koji će deci omogućiti da bez straha potraže pomoć, uz osiguranje poverljivosti i adekvatne reakcije – objašnjava Paunovićeva.

Dodatna prepreka su i dalje prisutne predrasude, a tiču se traženja psihološke pomoći. I dalje je prisutno mišljenje da su oni koji se obrate psihologu ludi, a da deca koja idu kod školskog psihologa – idu po kazni.

– Uz nedostatak poverenja, problem je i stigmatizacija dece koja čine nasilje, jer im se ne obezbeđuje potrebna podrška, već samo sankcija. To dovodi do dodatne frustracije i potencijalno ozbiljnijih posledica po mentalno zdravlje deteta koje je već ispoljilo nemoć da se suoči sa nekim životnim izazovom. Zbog toga je ključno da svaki segment zajednice – roditelji, vršnjaci, nastavnici i stručnjaci – bude informisan i osnažen kako bi pružili podršku detetu i pomogli mu da se sigurno integriše u društvo – naglašava ona.

Deca se u savremenom dobu susreću sa različitim izazovima, što ih čini ranjivijim kada je reč o mentalnom zdravlju u odnosu na druge uzrasne grupe.

– Prema anketi Unicefa, više od trećine mladića i devojaka (37 odsto) ne zna gde može da dobije psihološku podršku. Zato je saradnja psihologa sa roditeljima, nastavnim osobljem i drugim zaposlenima u institucijama koje se bave decom i mladima neophodna, kako bi se stvorila sveobuhvatna i efikasna mreža podrške. Osnaživanje zajednice dovodi do prevencije, ali i ranog prepoznavanja znakova mentalnih izazova, kada je najpotrebnije omogućiti podršku detetu, jer samo zajedničkim pristupom može dodatno da se unapredi okruženje koje podstiče zdrav razvoj dece, brine o mentalnom zdravlju i doprinosi izgradnji otpornijih i srećnijih generacija – ističe Paunovićeva.