Недостаје подршка жртви после инцидента

Малолетници који су претрпели дигитално насиље не суочавају се само с тренутним емоционалним последицама, већ оне могу бити дугорочне – да се пренесу у одрасло доба. Истраживања показују да 39 одсто деце жртава насиља на интернету показује лошије школске резултате, 27 процената испољава делинквентно понашање, 32 одсто се окреће психоактивним супстанцама, а 16 процената пријављује висок ниво депресије. Дигитално насиље може довести и до ниског самопоуздања, социјалне изолације и страха од поновног насиља, што може негативно да утиче на успех на студијама, понашање и односе с вршњацима.

Стална изложеност идеализованим сликама, али и притиску вршњака и штетном садржају на друштвеним мрежама – као што су малтретирање, насилни изазови или величање ризичног понашања – може погоршати емоционални стрес и довести до агресивног понашања.

– Адолесценти су посебно подложни утицају вршњака на друштвеним мрежама. У комбинацији са изложеношћу насилном или штетном садржају, то их може навести да имитирају агресивно понашање у стварном животу. Повезаност са дигиталним светом повећава ризик да деца постану и жртве и учиниоци насиља. Девојчице али и дечаци су под повећаним ризиком да буду жртве сексуалног насиља и уцена, као што је на пример дељење сексуално експлицитних фотографија. Овај вид насиља може бити освета бившег партнера, а све чешће се дешава кроз стварање лажних профила, успостављање интимних веза преко интернета ради добијања експлицитних фотографија, чему следе финансијске уцене и претње њиховим публиковањем – каже Јелена Пауновић, директорка Центра за права детета за „Политику”.

Иако је напредак у превенцији и образовању родитеља и наставника постигнут, кључна компонента често изостаје – пружање подршке после инцидента.

– Родитељи и едукатори морају заједнички да развијају стратегије које стављају ментално здравље деце у први план, посебно у сложеном дигиталном окружењу. Кроз пројекте који промовишу свест о менталном здрављу и емпатији можемо пружити подршку и деци и родитељима како би се лакше суочили са изазовима не само у дигиталном већ и у свакодневном животу. Систем мора бити ојачан како би се ментално здравље деце поставило као приоритет, а стручна подршка морала би бити лако доступна, како у здравственом, тако и у образовном систему – истиче Пауновићева.

Неопходно је оснажити и родитеље, наставнике и вршњаке, како би били у стању да препознају проблем и реагују на прави начин, пружајући детету потребну подршку у критичним тренуцима.

Истраживање Центра за права детета које је спроведено у оквиру пројекта „Промовисање добробити деце у заштити од насиља”, који финансира делегација Европске уније у Републици Србији кроз Европски инструмент за демократију и људска права (EIDHR), показало је да би већина деце прво разговарала о својим проблемима са пријатељима, јер им највише верују. У неким случајевима ипак деца су спремна да се обрате и својим родитељима.

(Срђан Печеничић)

– Свесни су постојања стручног особља за дечји развој у школи, али кажу да немају поверења у школског психолога и да му не би испричали своје проблеме. Већина верује да ти разговори не би остали поверљиви. Страхују, такође и од последица које би могле настати ако пријаве насилно понашање других ученика и да би насиље могло да ескалира ако посредује школа или социјална служба. Овај став указује на озбиљан јаз у комуникацији и поверењу између деце и одраслих који би требало да им пруже подршку. Школе, заједно са сектором здравства и социјалне заштите морају више да раде на изградњи односа поверења, обезбеђујући да деца осећају сигурност и заштиту, како би се проблем дигиталног насиља ефикасније решавао. Неопходно је радити и на развијању приступа који ће деци омогућити да без страха потраже помоћ, уз осигурање поверљивости и адекватне реакције – објашњава Пауновићева.

Додатна препрека су и даље присутне предрасуде, а тичу се тражења психолошке помоћи. И даље је присутно мишљење да су они који се обрате психологу луди, а да деца која иду код школског психолога – иду по казни.

– Уз недостатак поверења, проблем је и стигматизација деце која чине насиље, јер им се не обезбеђује потребна подршка, већ само санкција. То доводи до додатне фрустрације и потенцијално озбиљнијих последица по ментално здравље детета које је већ испољило немоћ да се суочи са неким животним изазовом. Због тога је кључно да сваки сегмент заједнице – родитељи, вршњаци, наставници и стручњаци – буде информисан и оснажен како би пружили подршку детету и помогли му да се сигурно интегрише у друштво – наглашава она.

Деца се у савременом добу сусрећу са различитим изазовима, што их чини рањивијим када је реч о менталном здрављу у односу на друге узрасне групе.

– Према анкети Уницефа, више од трећине младића и девојака (37 одсто) не зна где може да добије психолошку подршку. Зато је сарадња психолога са родитељима, наставним особљем и другим запосленима у институцијама које се баве децом и младима неопходна, како би се створила свеобухватна и ефикасна мрежа подршке. Оснаживање заједнице доводи до превенције, али и раног препознавања знакова менталних изазова, када је најпотребније омогућити подршку детету, јер само заједничким приступом може додатно да се унапреди окружење које подстиче здрав развој деце, брине о менталном здрављу и доприноси изградњи отпорнијих и срећнијих генерација – истиче Пауновићева.