Niko zapravo ne zna ko sam ja

Pravi tinejdžerski idol zahvaljujući filmovima iz osamdesetih godina prošlog veka, zatim i atraktivna „grandž” figura devedesetih, američki glumac, reditelj i muzičar Mat Dilon (1964) odavno je proširio svoje umetničko bivstvovanje i izvan Holivuda i Amerike.

Zvezda filmova „Preko ivice” Džonatana Kaplana, „Autsajdera” i „Rambl fiša” Frensisa Forda Kopole često je opisivan kao zgodan, čvrst i eksplozivan momak koji ima i svoju ranjivu stranu i bilo mu je teško da pobegne od te stvorene slike o njemu. U razgovoru za „Politiku” ovaj glumac, koji je samo jednom bio nominovan za Oskar, i to 2005. za sporednu ulogu u „Sudaru” Pola Hagisa, to komentariše rečima: „Niko zapravo ne zna ko sam ja”, aludirajući na uobičajena tipiziranja glumaca od strane holivudskih producenata. Ono što mu je pošlo za rukom jeste da se od toga odmakne i da i u američkim i evropskim filmovima u kojima je igrao, poput Van Santovog „Dragstor kauboja”, Fon Trirovog filma „Kuća koju je Džek izgradio” ili ovog najnovijeg „Biti Marija” Džesike Prelud, u kojem igra Marlona Branda, ostvari široku lepezu i dramskih i romantičnih i komičnih likova. Zbog toga mu je ovih dana i uručena nagrada „Zlatni Aleksandar” za raznovrsnu glumačku karijeru na 65. Solunskom festivalu.

Iza vas je sada već prilično duga karijera, ne možemo a da ne pomenemo vaše prve odskočne uloge u filmovima „Autsajderi” i „Rambl fiš” Frensisa Forda Kopole?

Da, sada kada na to pomislim kao da vidim stare fotografije na kojima su lepi, obećavajući momci Tom Kruz, Patrik Svejzi, Rob Lou i ja i odrastanje sa njima je bilo nešto važno u karijeri. Rad sa Kopolom je bila tako velika stvar, izuzetna. Tako se dobro ophodio prema meni i dao mi je neku vrstu samopouzdanja s kojim sam mogao da nastavim. Studirao sam glumu u školi Lija Strazberga i u to vreme moji su uzori bili Montgomeri Klift i Džejms Din. Naročito Din, on je imao uticaj na mene jer je promenio način na koji smo gledali na likove Amerikanca u filmovima. On je više od ostalih imao tu srceparajuću snagu. Zapravo, mešavinu snage i ranjivosti, a to sam i ja kao mlad želeo da postignem.

Sada, sa ove distance, da li vam se čini da ste u tome uspeli?

Uglavnom jesam. Neka vrata se zatvaraju jer stariš, ali druga se otvaraju, imam već šezdeset godina. Jedna od stvari koje sam otkrio kako starimo jeste da možemo više da se nosimo sa složenošću i kako da „čitamo” te složene situacije. To je zato što smo već živeli i ne možete ponoviti životno iskustvo, ali ipak možete proći kroz neka nova.

Snimali ste poslednjih godina sa mnogo evropskih reditelja, da li vam je zanimljivo da istražujete evropsku kinematografiju i postajete njen deo?

Mislim da ne postavljam nikakve granice pa ni geografske kada treba da radim u dobrim filmovima. Gledao sam sjajne filmove iz svih regiona sveta tako da se sigurno ne bih ograničio ni na šta pa ni na to što volim da radim u Evropi. Pre svega u Evropi rade kraće radno vreme. Naš posao u Americi je robovska vožnja, to je previše. Kada sam snimao sa Larsom fon Trirom „Kuća koju je Džek izgradio” radili smo dnevno veoma kratko i imali mali broj snimajućih dana u odnosu američke filmove. Volim da radim svugde i da iskusim različite stvari i mesta i ljude i zemlje u kojima snimam, jer je to potpuno drugačije od turističkih iskustava. Pa i 2002. sam svoj rediteljski debitantski igrani film „Grad duhova” najvećim delom snimio u Kambodži.

A šta je sa likom Marlona Branda u francuskom filmu „Biti Marija”?

To je film zasnovan na biografiji Marije Šnajder, koju je pisala njena rođaka. Ono što bih rekao o tome jeste da sam mislio da je scenario veoma dobar i da očigledno treba da se čuje njen glas povodom njenih tvrdnji da je bila zlostavljana na snimanju od strane Branda, pa i samog Bertolučija. Ali takođe imam pravu i veliku ljubav prema Marlonu Brandu. On je sa mnom otkako sam počeo da glumim i ovaj film je duboko uticao na mene zbog lične prirode tog veoma hrabrog Brandovog nastupa. Ovaj film nije o „Poslednjem tangu” već o Mariji i to je za mene bilo iskušenje.

Mišljenja sam da ste u potpunosti ispunili lik Branda i da ste u ovoj ulozi odlični.

Moram da priznam da sam strepeo od poređenja i toga da ga ne predstavim previše sjajnim u odnosu na Marijino iskustvo. S druge strane, glumački je bilo veoma hrabro od Branda da snimi takav film sedamdesetih godina prošlog veka i što je bio svestan da to može izazvati kontroverze. Mislim da je Marlon Brando jedan od najzanimljivijih ljudi u modernoj istoriji, potpuno nezavisni mislilac. I zato sam želeo da ga igram iz mnogo razloga. I takođe sam imao izazov da glumim na francuskom jeziku koji ne govorim. Ali morao sam da ga naučim i to je bilo zabavno.

Radili ste ove godine i sa španskim rediteljem Fernandom Truebom u filmu „Ukleto srce”?

Da, i to je super triler u stilu Patriše Hajsmit, smešten u zabačeni deo Grčke. Sa Truebom sam se povezao još pre mnogo godina zahvaljujući zajedničkoj ljubavi prema džezu i kubanskoj muzici. Upoznali su se slučajno u restoranu u Los Anđelesu, pre dvadesetak godina. Trueba je upravo bio večerao sa Santjagom Segurom, Penelopom Kruz i Tomom Kruzom, a ja sam sa prijateljem ušao da jedem i kada su Penelopa i Tom otišli, Fernando i ja smo započeli konverzaciju. Najviše smo pričali o muzici i tako ostali u kontaktu. Jednog dana pala je i ideja da snimimo zajedno film i on mi je samo rekao: „Imam nešto za tebe. Romantično, a istovremeno i pomalo mračno.”

Kada ste već pomenuli kubansku muziku, režirali ste i dokumentarac o sjajnom muzičaru Fransisku Feloveu, otkud to?

Pre svega ja sam strastveni obožavalac muzike, a posebno afro-kubanske muzike i džez muzike. Ja sam muzički štreber i veliki kolekcionar ploča. Upoznao sam davno Felovea. Spremao sam scenario za igrani film, ali sam uzeo predah i proveo vreme sa njim, jer sam voleo njegovu muziku i sviđalo mi se to što je radio. Počeo sam da snimam nemajući neku konkretnu ideju o tome, ali sam nastavio prateći njegove tragove svugde i onda mi je sinulo da je ovo sve materijal za dokumentarni film. Jer kada gledaš u nasleđe, u ljudski život i kada se oseća veza sa likom koji je pred tvojom kamerom, njegova strast za muzikom i njegova borba, onda je to nešto što zavređuje formu dokumentarnog filma koji omogućava gledaocu da se emocionalno poveže sa likom protagoniste.

Igrali ste i u „Oklopnom transporteru” mađarsko-američkog reditelja Nimroda Antala, igrate sa Žanom Renoom, možete li mi reći nešto i o tom iskustvu?

Nimrod Antal je sjajan, talentovan reditelj. On je pravi strelac. On je prava sila. I snimio je ovaj film vođen testosteronom. To je potpuni muški film, mačo film, bez ijedne jedine žene u sebi. Ali bilo je prijatno raditi ga zbog talentovanih ljudi koji su bili u glumačkoj ekipi. Bila je velika energija i pozitivan duh u stvaranju. Nimrod je veoma dobar filmski stvaralac koji pravi i veoma dobre izbore u montaži. Uživao sam da igram lik tog okretnog smutljivca Majka Kokrejna. To je potpuni žanrovski film i u njemu nisam potpuno loš momak.

Zašto glumci obično ne gledaju filmove u kojima su igrali?

Mislim da je možda to zbog toga što ne vole zvuk sopstvenog glasa. Znate taj osećaj. Čuješ svoj glas i odeš. O moj bože, zar tako zvučim? Ne, nikad ne želim da gledam sebe. S druge strane, mi kao glumci nemamo nikakvu kontrolu nad onim kako će izgledati finalna verzija filma, pa tako možete lično da se odvojite od filma. I to se dešava. Kada sam i sam režirao shvatio sam posle toga da sam kao glumac odgovoran samo za svoju ulogu i da nije moje da mislim šta će na kraju biti odabrano u montaži. Nemam, dakle, odgovornost prema izborima koje drugi ljudi donose. A kao glumac, moja odgovornost je moj lik i ništa više.

Jeste li tokom karijere imali strah da ne postanete tipski glumac?

Da, to je strah svih glumaca. Niko ne želi da bude tipizovan, ali to je neizbežno. Čak i veliki glumci kao što su Robert de Niro, Al Pačino ili Džin Hekman su imali tipske likove. Čak i Hemfri Bogart, pa ni Marlon Brando nije mogao da izbegne da ne bude tipični Brando. Mene su pokušali da ubace u „fajl” čvrstog, žestokog momka, ali sam brzo počeo da radim i druge stvari.

Poslednjih godina puno radite i na televiziji, da li je to drugačije?

Mislim da je jedna od lepih stvari u radu na televiziji to što se nastavlja, zar ne? Dakle, lik nastavlja da se razvija i ništa nije konačno i to je jedna od lepih stvari u vezi sa tim. Ipak, ne mislim da je televizija ista magija koju imate u bioskopu.