Нико заправо не зна ко сам ја

Прави тинејџерски идол захваљујући филмовима из осамдесетих година прошлог века, затим и атрактивна „гранџ” фигура деведесетих, амерички глумац, редитељ и музичар Мат Дилон (1964) одавно је проширио своје уметничко бивствовање и изван Холивуда и Америке.

Звезда филмова „Преко ивице” Џонатана Каплана, „Аутсајдера” и „Рамбл фиша” Френсиса Форда Кополе често је описиван као згодан, чврст и експлозиван момак који има и своју рањиву страну и било му је тешко да побегне од те створене слике о њему. У разговору за „Политику” овај глумац, који је само једном био номинован за Оскар, и то 2005. за споредну улогу у „Судару” Пола Хагиса, то коментарише речима: „Нико заправо не зна ко сам ја”, алудирајући на уобичајена типизирања глумаца од стране холивудских продуцената. Оно што му је пошло за руком јесте да се од тога одмакне и да и у америчким и европским филмовима у којима је играо, попут Ван Сантовог „Драгстор каубоја”, Фон Трировог филма „Кућа коју је Џек изградио” или овог најновијег „Бити Марија” Џесике Прелуд, у којем игра Марлона Бранда, оствари широку лепезу и драмских и романтичних и комичних ликова. Због тога му је ових дана и уручена награда „Златни Александар” за разноврсну глумачку каријеру на 65. Солунском фестивалу.

Иза вас је сада већ прилично дуга каријера, не можемо а да не поменемо ваше прве одскочне улоге у филмовима „Аутсајдери” и „Рамбл фиш” Френсиса Форда Кополе?

Да, сада када на то помислим као да видим старе фотографије на којима су лепи, обећавајући момци Том Круз, Патрик Свејзи, Роб Лоу и ја и одрастање са њима је било нешто важно у каријери. Рад са Кополом је била тако велика ствар, изузетна. Тако се добро опходио према мени и дао ми је неку врсту самопоуздања с којим сам могао да наставим. Студирао сам глуму у школи Лија Стразберга и у то време моји су узори били Монтгомери Клифт и Џејмс Дин. Нарочито Дин, он је имао утицај на мене јер је променио начин на који смо гледали на ликове Американца у филмовима. Он је више од осталих имао ту срцепарајућу снагу. Заправо, мешавину снаге и рањивости, а то сам и ја као млад желео да постигнем.

Сада, са ове дистанце, да ли вам се чини да сте у томе успели?

Углавном јесам. Нека врата се затварају јер стариш, али друга се отварају, имам већ шездесет година. Једна од ствари које сам открио како старимо јесте да можемо више да се носимо са сложеношћу и како да „читамо” те сложене ситуације. То је зато што смо већ живели и не можете поновити животно искуство, али ипак можете проћи кроз нека нова.

Снимали сте последњих година са много европских редитеља, да ли вам је занимљиво да истражујете европску кинематографију и постајете њен део?

Мислим да не постављам никакве границе па ни географске када треба да радим у добрим филмовима. Гледао сам сјајне филмове из свих региона света тако да се сигурно не бих ограничио ни на шта па ни на то што волим да радим у Европи. Пре свега у Европи раде краће радно време. Наш посао у Америци је робовска вожња, то је превише. Када сам снимао са Ларсом фон Триром „Кућа коју је Џек изградио” радили смо дневно веома кратко и имали мали број снимајућих дана у односу америчке филмове. Волим да радим свугде и да искусим различите ствари и места и људе и земље у којима снимам, јер је то потпуно другачије од туристичких искустава. Па и 2002. сам свој редитељски дебитантски играни филм „Град духова” највећим делом снимио у Камбоџи.

А шта је са ликом Марлона Бранда у француском филму „Бити Марија”?

То је филм заснован на биографији Марије Шнајдер, коју је писала њена рођака. Оно што бих рекао о томе јесте да сам мислио да је сценарио веома добар и да очигледно треба да се чује њен глас поводом њених тврдњи да је била злостављана на снимању од стране Бранда, па и самог Бертолучија. Али такође имам праву и велику љубав према Марлону Бранду. Он је са мном откако сам почео да глумим и овај филм је дубоко утицао на мене због личне природе тог веома храброг Брандовог наступа. Овај филм није о „Последњем тангу” већ о Марији и то је за мене било искушење.

Мишљења сам да сте у потпуности испунили лик Бранда и да сте у овој улози одлични.

Морам да признам да сам стрепео од поређења и тога да га не представим превише сјајним у односу на Маријино искуство. С друге стране, глумачки је било веома храбро од Бранда да сними такав филм седамдесетих година прошлог века и што је био свестан да то може изазвати контроверзе. Мислим да је Марлон Брандо један од најзанимљивијих људи у модерној историји, потпуно независни мислилац. И зато сам желео да га играм из много разлога. И такође сам имао изазов да глумим на француском језику који не говорим. Али морао сам да га научим и то је било забавно.

Радили сте ове године и са шпанским редитељем Фернандом Труебом у филму „Уклето срце”?

Да, и то је супер трилер у стилу Патрише Хајсмит, смештен у забачени део Грчке. Са Труебом сам се повезао још пре много година захваљујући заједничкој љубави према џезу и кубанској музици. Упознали су се случајно у ресторану у Лос Анђелесу, пре двадесетак година. Труеба је управо био вечерао са Сантјагом Сегуром, Пенелопом Круз и Томом Крузом, а ја сам са пријатељем ушао да једем и када су Пенелопа и Том отишли, Фернандо и ја смо започели конверзацију. Највише смо причали о музици и тако остали у контакту. Једног дана пала је и идеја да снимимо заједно филм и он ми је само рекао: „Имам нешто за тебе. Романтично, а истовремено и помало мрачно.”

Када сте већ поменули кубанску музику, режирали сте и документарац о сјајном музичару Франсиску Феловеу, откуд то?

Пре свега ја сам страствени обожавалац музике, а посебно афро-кубанске музике и џез музике. Ја сам музички штребер и велики колекционар плоча. Упознао сам давно Феловеа. Спремао сам сценарио за играни филм, али сам узео предах и провео време са њим, јер сам волео његову музику и свиђало ми се то што је радио. Почео сам да снимам немајући неку конкретну идеју о томе, али сам наставио пратећи његове трагове свугде и онда ми је синуло да је ово све материјал за документарни филм. Јер када гледаш у наслеђе, у људски живот и када се осећа веза са ликом који је пред твојом камером, његова страст за музиком и његова борба, онда је то нешто што завређује форму документарног филма који омогућава гледаоцу да се емоционално повеже са ликом протагонисте.

Играли сте и у „Оклопном транспортеру” мађарско-америчког редитеља Нимрода Антала, играте са Жаном Реноом, можете ли ми рећи нешто и о том искуству?

Нимрод Антал је сјајан, талентован редитељ. Он је прави стрелац. Он је права сила. И снимио је овај филм вођен тестостероном. То је потпуни мушки филм, мачо филм, без иједне једине жене у себи. Али било је пријатно радити га због талентованих људи који су били у глумачкој екипи. Била је велика енергија и позитиван дух у стварању. Нимрод је веома добар филмски стваралац који прави и веома добре изборе у монтажи. Уживао сам да играм лик тог окретног смутљивца Мајка Кокрејна. То је потпуни жанровски филм и у њему нисам потпуно лош момак.

Зашто глумци обично не гледају филмове у којима су играли?

Мислим да је можда то због тога што не воле звук сопственог гласа. Знате тај осећај. Чујеш свој глас и одеш. О мој боже, зар тако звучим? Не, никад не желим да гледам себе. С друге стране, ми као глумци немамо никакву контролу над оним како ће изгледати финална верзија филма, па тако можете лично да се одвојите од филма. И то се дешава. Када сам и сам режирао схватио сам после тога да сам као глумац одговоран само за своју улогу и да није моје да мислим шта ће на крају бити одабрано у монтажи. Немам, дакле, одговорност према изборима које други људи доносе. А као глумац, моја одговорност је мој лик и ништа више.

Јесте ли током каријере имали страх да не постанете типски глумац?

Да, то је страх свих глумаца. Нико не жели да буде типизован, али то је неизбежно. Чак и велики глумци као што су Роберт де Ниро, Ал Пачино или Џин Хекман су имали типске ликове. Чак и Хемфри Богарт, па ни Марлон Брандо није могао да избегне да не буде типични Брандо. Мене су покушали да убаце у „фајл” чврстог, жестоког момка, али сам брзо почео да радим и друге ствари.

Последњих година пуно радите и на телевизији, да ли је то другачије?

Мислим да је једна од лепих ствари у раду на телевизији то што се наставља, зар не? Дакле, лик наставља да се развија и ништа није коначно и то је једна од лепих ствари у вези са тим. Ипак, не мислим да је телевизија иста магија коју имате у биоскопу.