Alem-kamen „crno-belih”

Iz beznađa u koje je utonuo Fudbalski klub Partizan zasijao je alem-kamen. Toliko golem i sjajan da se priviđa svetlija budućnost. Vera u kopernikanski preokret se zasniva na dolasku Predraga Mijatovića. Od njega se očekuje da uraganskom snagom pogura klub željenim putem. 
On je najveće pojačanje „crno-belih”. Veće i od onoga kada se iz Podgorice (tada Titograda) kao igrač preselio u Humsku 1. Bilo je to na početku 1990. Svako ko iole prati fudbal zna kako je tekla njegova igračka karijera, čiji je zenit bio finale Kupa evropskih šampiona 20. maja 1998. Tada se njegovim golom protiv Juventusa Real vratio na evropski presto posle 32 godine! Madriđani su, inače, prethodnu, šestu titulu 1966. oteli baš iz ruku Partizana, koji ni pre toga, a ni posle ništa približno nije dosegao. 
Međutim, već naredne sezone se najslavniji klub na svetu rastao s njim. Mijatović je tada imao 30 godina, a fudbaler u tom dobu nije za staro gvožđe. Ali on je 1999. predvodio u Madridu demonstrante koji su protestovali protiv toga što NATO bombarduje našu zemlju. A kako da u državi, članu tog vojnog pakta, takva bude perjanica njenog najpoznatijeg simbola, što je nesumnjivo Real za Španiju?! 
Da je Mijatović neokaljana lika i dela otišao sa stadiona „Santijago Bernabeu” može da se zaključi i po tome što je 2006. bio jedan od aduta Ramona Kalderona na izborima za predsednika Reala. Posle pobede mu je povereno da bude sportski direktor. S te dužnosti se povukao 2009, jer je, kako je obrazložio, otišao i Kalderon. U njihovo vreme klub je bio prvak Španije 2007. i 2008. 
Rasim Ljajić, Partizanov, zasad privremeni, novi komandant, prvu, a ključnu pobedu, izvojevao je kada je pridobio Mijatovića, najveće živo ime „crno-belih”. Kao jednom od najboljih igrača na svetu u svoje vreme širom su mu otvorena sva vrata. Igrao je elegantno, otmen je i van igrališta, nije se uprljao pod pritiskom slave i bogatstva, autoritet je na svim meridijanima. 
Po povratku u Humsku odmah je pružio ruku „večitom rivalu”, da se prekine gotovo ratno stanje među njima. Za uspeh u sportu ne postoji recept. Čak ni basnoslovne pare nisu jemac. Eto, PSŽ je kupovao koga je hteo, ali mu ni Mesi, Nejmar i Mbape zajedno nisu doneli trofej u Ligi šampiona. A kad su u blagajni samo milionski dugovi, za neimarski posao da se od ruševina gradi zamak – reklo bi se da je luda hrabrost. 
Tim pre što je Partizan toliko dugo u Zvezdinoj senci da je iz nje nastojao da se izvuče podražavajući je, jer je njen metod uspešan. A u šahu se zna da ponavljanje protivničkih poteza ne donosi ništa dobro. Sa svojim iskustvom iz najvećeg kluba na svetu, Mijatović je jedini koji u ovom trenutku može da trasira „crno-belima” sopstveni put, prečicu ka višem nivou. Naizgled, donkihotovski poduhvat, a da ne bi prošao kao vitez od La Manče, nema mu druge nego da, kao stari moreplovci, smelo zaplovi u nepoznato. Kao fudbaler je umeo da pronalazi staze i bogaze koje drugi nisu videli, pa tako mora i u novoj ulozi.