UREĐAJ ZA MAGLU

Srpske železnice su dobile novog direktora. Večiti Milenko Šarančić je, ipak, morao da ode, dobro otpremljen, opskrbljen i nastanjen. Vozovi idu tek nešto sporije nego u 19. veku, a brze pruge Srbije drže na sebi muzejske primerke vagona koji mogu da jure čak i 30 kilometara na sat.

Dok je Velja Ilić bio ministar, jedan vladin brzi voz je otišao na Kosovo da tamo i ostane. Putovanja su samo deo istorije, a voz–spomenik i dalje stoji na koloseku, slepom u svakom pogledu.

Partokratski princip raspoređivanja kadrova određuje suštinu borbe za vlast. Politika je isplativ posao, osobito za neke ljude lišene dara da rade bilo šta drugo.

Strah od ekonomskog sunovrata najsigurnije je lečiti izbegavanjem kupovine bele tehnike. Recimo, šporeta, mašina za pranje rublja, a posebno sudova! Ovo je samo malo doterana izjava aktuelnog ministra trgovine, koja u mnogim odioznim odjecima nije ocenjena preterano bistrom.

To je, ipak, bio nekakav poziv na štednju, makar pomalo i bezvezan. Kome ne treba šporet taj ga svakako neće ni kupiti. Ali, u snažnom osećanju da nam možda dolazi novih „sedam loših godina“, videli smo pred sobom provokativne cifre, sa skoro milionskim platama nekih izuzetnih ljudi.

Skoro je sigurno kako je ovo društvo na vreme izašlo iz egalitarističke platne filozofije. „Jednakost u siromaštvu“ jeste prasocijalna sirotinjska relikvija. Za dostignuća koja nemaju cenu, ne mora se postavljati plafon za plate. U srpskom slučaju izgleda da nas ipak guši druga vrsta teške boljke, koja se u modernim analizama naziva „partokratska korupcija“.

Ta vrsta širokoprstog stimulansa još je gora od prokažene „moralno-političke podobnosti“. U praksi to izgleda ovako: stranka od koje zavisi stabilnost vlade dobija nekoliko krupnih javnih preduzeća. U njima uspostavlja kontrolu, od vrha do dna. Tako pripadnost stranci znači sigurno i dobro mesto. Sigurno i dobro mesto obezbeđuju lojalnost političkoj partiji, kao što dobra raspodela firmi znači odanost koaliciji. Konačno, stabilna vlada nema cenu, kao ni valjani menadžeri – važni šrafovi u tom interesnom klupku.

Sve to mora skupo da se plati. Zato slučaj Bojana Krišta već postaje stereotip. Taj talentovani dečko je uvek tamo gde su pare! Pre nego što je postao direktor Aerodroma „Nikola Tesla“, Krišto je bio na čelu Državne lutrije. Za razliku od predsednika države, premijera i ministara i činovnika koji su se uhlebili u izvršnoj ili reprezentativnoj vlasti, plate u javnim preduzećima su „poslovna tajna“.

Ovaj tekst ne seje ni trunku sumnje u Krištove sposobnosti. Možda je zaista taj mladi čovek svaki dinar i u Lutriji i na Aerodromu zaradio svojom osobenom pameću i nadljudskim kreativnim naprezanjem. Onaj ko mu određuje dubinu džepa to bi morao da zna. Osim, ako čovek nije sam sebi obračunao koliko vredi njegov pun mesec. I to već prestaje da bude tajna od važnosti za opstanak Aerodroma. Tamo avioni (od pre neki dan) poleću i sleću i kad nalegne magla. Tehnološko rasterivanje tog gustog prirodnog fenomena moglo bi objasniti neke Bojanove rekorde.

Jedan teoretičar moderne partokratije kaže kako su (neopravdano) visoke privilegije uslov za svaku vrstu korupcije. Posebno u prividno marginalnim segmentima koalicionih dogovora, u kojima vladaju „prirepci realne vlasti“. Odatle se korupcija, ohrabrena i osnažena, silovito vraća svuda tamo gde može. A nema gde ne može. Protiv nje bi mogle i morale da se bore izvršna i sudska vlast, pod uslovom da i njih ne razjeda koruptivna metastaza.

U tom skupu zatvorenih krugova skoro da nema bolesti koja se može lako izlečiti. To je savršen ambijent za svakovrsne mutljavine koje se uglavnom pokrivaju krupnim rodoljubivim poduhvatima. Pokazalo se kako je jedan bivši ministar bio još bolji preduzetnik. Dobro je zaradio, ali su ga tek kad je ostao bez portfelja uhvatili u višemilionskoj utaji poreza. Ima nade da je poreska policija za taj ministarski nestašluk znala i pre, ali ga nije dirala dok je sve svoje snage trošio u odbrani Kosova.

Moj sagovornik o ovoj temi uveren je da i neke ambasadorske sinekure imaju „i formu i suštinu“ korupcije, čak i uz potpuno nejasne partokratske motive za izbor pojedinih ličnosti. Posle 2000. imali smo nekoliko „pijanih ambasada“, a danas nam čak preti odumiranje delikatnog diplomatskog zanata. Već dominiraju podobni volonteri, oni koji svoje mandate polako pretvaraju u duge turističke boravke.

Ako ste na nekom dobrom mestu samo zato što pripadate stranci, kaže jedan ekspert, to je plaćanje odanosti. Ako je ta odanost plaćena više nego što od plaćenika ima vajde – to je oblik korupcije, koji se leči samo novim plaćenikom.